Dom

Posmatrao je ravnicu kroz zamagljen prozor i čekao da se nešto desi. Kasni septembar obojio je polja u zagasito narandžastu boju i delovalo je kao da su ljudi već počeli da spavaju zimski san. I, mada je bilo rano jutro, a sunce tek izašlo, očekivao je da vidi makar neko biće kako trči preko pokošenih polja, psa ili krticu. Možda se zato ništa ne dešava, možda će mu razigrati leptiriće ljudi kada ih bude video? Gledao je i dalje i nadao se onom osećaju o kome su svi pričali, nadao se nostalgiji, seti, mučnom tek probuđenom nedostajanju. Ništa.

Švajcarska je lepa zemlja, zaljubio se u planine još prvog vikenda kada ga je kolega odveo u vikendicu koju su njegovi imali nadomak osrednjeg skijališta. Sve te linije od snega i rastinja koje se protežu izvan granica horizonta, pa onda se naglo spuste ka zemlji, izazivale su u njemu i divljenje i strah u isto vreme. Od tog prvog vikenda, svaki naredni provodili su tu, na planini, i beskrajno je uživao čak i onda kada su mu svi delovi tela bili crveni od zime, pa i onda kada je završio u ambulanti slomljene potkolenice i onda kada je dolazio sam jer je prijatelj čija je vikendica bila imao neodložne obaveze i onda kada bi čitavo društvo, njih desetoro, spavalo na podu od iverice u vrećama za kampovanje. Dolazio je redovno, uživao je uvek. Planina ga je kupila sa par zalazaka sunca i beskrajno mnogo oblika, za čitav život.

Dugo nije bio kući. Pričali su mu da je osećaj nešto nalik koktelu sreće i tuge, kao kada se od radosti plače, ili od tuge smeje. Pričali su mu da će ga utisak slobode širokog vidika povući i da će poželeti, makar dva puta na dan, da ostane, i da se ne vrati više. Pričali su mu i on je, gledajući u široka polja, čekao. Da počne da se smeje ili da plače. Da počne da žali ili da želi, da se seti onoga što je zaboravio, ako je zaboravio. Čak je probao i namerno da razvija slike u glavi, o majci, o sestrama, o krevetu i sobi svojoj momačkoj. Ni uzdaha. Neka, mislio je, kad stigne, sigurno će se tada otplesti mreža i paukovi prošlosti će ga ščepati za kapke.

Kuća je izgledala isto. I dalje je znao svaki kutak dvorišta i stare štale koja je još dok je bio tu pretvorena u letnju kujnu. Ni kućica starog Medveda se nije promenila. Stajala je na istom mestu, bila je iste boje, pa i treća daska sa desne strane krova, i dalje je imala rupu od kamena koju je on lično napravio gađajući sestru koja je bežala i zadirkivala ga u isto vreme, ne prestajući ni jedno ni drugo iako je već bilo jasno da ga je baš žestoko iznervirala. Samo Medveda nije bilo. Malo posle njegovog odlaska je našao najzabačeniji kutak dvorišta, tamo gde se i on sam skrivao kada bi ga otac strogo kaznio za neki neodrađeni posao. I tamo je zaspao. Zauvek.

Prvi stepenik ka kući je škripao, znao je to, zato ga je preskočio, da ne najavi pre vremena svoj dolazak. Samo majke uvek znaju. Nikada neće znati kako. Otvorila je vrata pre nego je uspeo da uđe i da ih iznenadi. Čudan muki krik, obe ruke preko usta na trenutak, i užasno jak zagrljaj. Nije ga prekorila što se nije najavio. Nikada ga nije ni za šta prekorila, ni kada je odlazio. A kako bi sada.

Naredna tri dana je proveo u prostorijama koje su mirisale na ljubav. Sestre su se udale, ali su još tog popodneva došle, svaka sa svojim mališanom i ostale sve dok nije pošao nazad. Toliko ljubavi nikada nije i siguran je da neće nigde ni videti ni doživeti.

Osećao je užasnu krivicu što nije sa njima delio te osećaje. O da, voleo ih je. Neizmerno ih je voleo. Ali ono što je iz njihovih očiju sijalo dok su ga gledale, sve tri, siguran je bio, da on nije sposoban da proizvede. To i nije ljubav. To je večnost sama. To je svaka pora koja se kao suncokret okreće prema njemu dok se kreće kroz kuću. To je sreća sama za sebe, samo zato što postoji. I ništa drugo ne mora da bude, niti da uradi. Osećao je da je izneverio univerzum jer im nije uzvraćao tom i takvom srećom. Pekla ga je savest, nije zaspao ni jednu noć u toj, njegovoj, ili nije njegova, kući. Ne, ne ume on to. Nije stvoren za takvu ljubav. Jednostavno nije sačinjen od tih delova od kojih su bile njih tri sastavljene. Duboko ih je poštovao zbog toga. Kao kakva uzvišena bića koja imaju moć kakvu on nikada neće imati. I divio im se. I zavideo pomalo.

Naravno da im nije ništa rekao. Udovoljavao je svakoj njihovoj želji, ljubio ih, igrao se sa sestrama kao kada su bili deca u dvorištu, bacao loptu sa sestrićima. Grlio je majku dugo pred spavanje i uveravao je da je dobro, da ima siguran i plaćen posao, divne prijatelje. Jedino onda kada je u naletu zahvalničko umiljatih reči rekao koliko mu nedostaju, ona je naglo ustala iz njegovog zagrljaja, i pristavila lonče za čaj. Valjda joj se baš tada jako pripio čaj. Svaki drugi put bi dremala u njegovom zagrljaju sve dok on ne bi prestao da priča, ili bi ustao da negde pođe. Majka uvek zna. I nikada mu neće biti jasno kako.

Još u autobusu za aerodrom ozarila ga je neka čudna sreća što se vraća. Jedva je čekao da vidi svoje prijatelje, svoju planinu, svoj dom. Ili je to baš malopre ostavio iza sebe?