Dovoljan je samo pogled…i kofer

Stajala je kraj trake za prijem prtljaga. Umorna od puta, maske na licu koju nije skidala, evo, više od tri sata. Na displayu je zasvetleo broj njenog leta. Traka je krenula i počeli su da se vrte koferi, torbe, dečja kolica, paketi, ranci. Ljudi su se vraćali sa mora, festivala, službenog puta, sahrane, posete majci, babina kod kumova… Svi su bili nestrpljivi da što pre uzmu svoj prtljag i odu. Kući, ženi, deci, psu, komišijama, svojim knjigama, poslu, cveću koje niko nije zalivao danima, svom životu. Koji su pokušali da promene za ovih par dana odsustva od svakodnevice. Beg od sebe i drugih koji se uvek završi porazom. Ne može se izaći iz sebe i postati neko drugi. Ma gde otišli, koliko god daleko otputovali, sebe uvek nosimo sa sobom. I vraćamo se isti.

Da li?

Ima li izuzetka od tog pravila? Može li nešto, ili neko, da promeni taj red.

Verovala je da je za nju kasno. Sedam dana mora i još par na planini zategli su njenu kožu, ali ne i dušu. Opet se vraća sama u onaj hladan stan gde je toplo samo kad voda za kafu iskipi po čistoj ploči štednjaka. Tada se i začuje neki zvuk.

Sama žena se ne raduje povratku. Pokušavala je ona da promeni to. Pristajala da je tetke, strine, ujne upoznaju uz ono obavezno…“ma divan je ali eto nije imao sreće. Nije se ženio do sad“. A to sad je dobrih 65. Ili još gore, „ostavila ga je žena dok su deca bila mala, on ih iškolovao, izveo na put, ostavio im svoj stan i sad eto traži nekog s kim bi se skrasio“. Pre će biti kod koje bi se uvalio.

„Ma ne, ne pije on, samo ponekad s društvom“. Mreža kapilara na crvenom baburastom nosu govorila je drugačije. Ima tu mnogo utakmica sa vinjacima.

Ništa njoj ne fali ni ovako, pomislila je. Njeni su dobro, imaju svoje živote, svoje samoće i tuge, svoje radosti i sad bi  nju da udome. Čak su je i na neke mreže stavili. Kao da je štuka pa da je neko ulovi. Ili da ona nekog soma uhvati na bućku.

Deca su surova, dok im trebaš dobro je, kad ostariš, opet dobro je, „možeš ti to sve sama“.

I može. Samo ne zna kako će da podigne ovaj kofer od 23 kile. Kada,  kao i uvek, nosi sve, kao da će ostati mesecima. A pamti kad joj je bio dovoljan ranac preko ledja i osmeh na licu za nezaboravno putovanje. I još sretniji povratak.

Aerodromska traka klizi, putnici se lagano krune i ona počinje nervozno da pogledava levo desno. Njenog crnog dvadesettrokilaša nema. Seća se kako je davno u Palermu kupila beneton zelene kofere samo da bi ih što lakše ugledala na pokretnoj traci. Od celog kompleta ostao je samo putni neseser, u njemu danas nisa lekove i priručnu apoteku. Za prvu pomoć. Vreme čini svoje.

Svakakve misli joj prolaze kroz glavu. Aerodromski hol uvek izaziva sećanja. I setu.

U tom momentu pogled joj se zaustavlja na jednom milom licu. Brada od dva dana, širok osmeh, umor u očima, ali zadovoljstvo zbog puta. Ona svoje borice krije naočarima za sunce, ispod kačketa skupljena kosa izbledela od sunca i soli, nervoza u uglu usana jer skoro svi su sačekali svoj prtljag.

I njen saputnik takodje. Mali putni kofer koji lagano skida sa trake. Ali ne odlazi.

Opet pogled ka njoj. Upitni izraz lica. Prepoznavanje u očima.

Bože, odakle ga zna?. Da li su negde radili zajedno? Sa nekog seminara, simpozijuma. Možda iz bolnice? Ništa joj ne govori. Okreće se ka onoj čeljusti sa lelujavim trakama iz koje kao iz grotla ispadaju koferi. Svi. Sem njenog.

Saputnik je i dalje tu. Ali nema nelagode. Nije joj neprijatno. Blag izraz i pristojno ophodjenje…vi ste…izgovara njeno ime. Nekako sa snebivanjem, nije ni on siguran.

Ona potvrdjuje. I A vi ste?

Sada izgovara svoje ime. Rumen joj obliva lice. Jedan od onih sa mreže. I u moderna vremena postoje provodadžije. Doduše danas su to instagramdžije. Prijatelj prijateja joj je rekao da ga zaprati. I njemu isto za nju. Pogledali su fotke jedno drugome i to je bilo sve. Klik nije usledio.

Sve do tog pogleda.

Uživo je bio mnogo mršaviji, ona mnogo viša. Počeli su neobaveznu konverzaciju. Nekako žurili da jedno drugom sve kažu i kao da su se radovali što tog kofera nema. Ostajalo im je vreme za gledanje. I osmeh.

……………….

Sledeće godine.Telefon zvoni.

„Stižem za pola sata“.

„Hajde, čekam te. Pasta bianca je gotova, vino sam ohladila. Kofer spakovala“.

Idu na put. Ovog puta zajedno.

………….

Po povratku sa mora.

„Molim te nemoj ništa da govoriš, pusti me da te držim za ruku. I ćutim“.

Čovek je grli, ona ćuti.

………

Dovoljan je bio pogled. I kofer.