Dunave, Dunave

Utom dođe i kraj školske godine.

Bila je sreda kada smo se raspustili, i za nas školarce, razumljivo, najsrećniji dan u godini. U našim mudrim i premudrim glavama već uveliko su se kovali planovi za još jedno dugo, toplo i ludo leto. I, dakako, bio je to razlog više da trio La Kampanela bude na okupu.

U kasno popodne, sedeli smo na našim omiljenim klupicama kod Radeckog. To vam je kada iz pravca grada prođete sve birtije i konobe na Zemunskom keju, pa produžite stazom pored prostorija veslačkug kluba Zemun i nastavite pravo još tridesetak metara, i eto vas na kraju na razmeđi svetova, na jednoj strani nestaju šetalište i civilizacija, a na drugoj počinje nepregledna i neprohodna divljina. Na tom predivnom mestu ugnezdio se klub Radecki, i odatle smo piljili u zagonetni Dunav i branili se od dosadnih mušica koje su peckale kao ose, i žuljali mozak kako da skupimo pare za letovanje.

Tu, na tim drvenim klupicama, oduvek  nam je bilo zborno mesto. Tu smo utapali i tugu i radost. Voleli smo taj miris reke, to neprestano miomirisno strujanje koje nadire u talasima i golica vam nozdrave. To bešumno iskonsko, nepatvoreno damaranje prirode. Odrasli smo nedaleko odatle, u najbližem stambenom bloku, zato nam je to mestašce toliko priraslo za srce. Kao i mnogim drugim zaljubljenicima u Dunav, pa se malokad moglo naći slobodno mesto.

Reč po reč i prisetismo se prošlog leta. Bili smo u Bečićima i bajno smo se proveli. Što bi se reklo, to se zove letovanje: više smo potrošili na kondome nego na hranu. Vreme nas je baš bilo poslužilo, spavali smo preko dana a noću ludovali sa nekim opičenim Novosađankama godinu-dve starijim od nas; kupali se goli, a posle radili radnju na plaži dok ne popadamo mrtvi. Maja, Nina i Roksi, tako su nam se predstavile, ako nas nisu slagale. Nije Novi Sad preko sveta, skoknuli bismo mi do njih i preko godine da nastavimo tamo gde smo stali da nam kučke nisu uvalile brojeve telefona veterinarske inspekcije. A možda nisu ni bile iz Novog Sada, ko će znati? Na kraju krajeva, nije to sad ni važno, važno je šta će biti ovoga leta. Kad bi nam se opet posrećile takve neke lujke daće bog...

Vreme je prolazilo a naše mudrovanje oteglo se u nedogled.  Nikako da dođemo do prave ideje. A ja sam iz trena u tren sve manje bio tu a sve više u Anđelinoj sobi, gde bih drugo?

– Ako se ti nisi zacopao niko nije! – reče Žabac najednom, videvši da se sa mnom nešto nije kako treba, da su mi misli ko zna na kom kraju sveta. A ja sam se vadio iz škripca kako sam znao i umeo.

– Zar ne vidite da mi nije dobro, jeste ćoravi?

Šta sam drugo mogao da im kažem? Napad je najbolja odbrana.

Na kraju se ipak nekako dogovorismo kako da namaknemo lovu za letovanje, kao i obično, praveći račun bez krčmara. Šekspir će pokušati da sredi sa svojim ćalcem, koji je bio pomoćnik direktora u „Navipu“, da tokom jula radimo na pranju flaša, kao što smo i prošlog leta, iako se nismo baš pokazali kao neke vrednice, i iako se čvrsto bio zarekao da ćemo šipak više kročiti tamo.  

– Dogodine se prijavite da kupate mrtvace, to se bolje plaća! – ponavljao je kao švaba tralala.

Bio je strašno kivan na nas, ali to je bilo prošle godine, možda ga je u međuvremenu prošla uja. A i Šekspir je imao bolje ocene nego prošle godine kad se bio zaljubio do ušiju za vreme zimskog raspusta. Naprosto ništa pametnije nam nije palo na pamet, probaćemo, ništa nas ne košta, pa ako upali, upali. Ako ne, smislićemo onda nešto drugo. Ako ni to drugo ne upali, onda zna se: biće Dunave, Dunave, moje more...

Odlomak iz romana „Vrata podzemnih voda”