Dva šamara (drugi deo)

Autobus privatnog autoprevoznika je stajao pored svake bele kuće od kako su prešli granicu na Kelebiji i svaka ga je koščica bolela kad je u sumrak izašao na stanici i uzeo mali kofer. Osvrnuo se oko sebe, srećan što ne vidi nikog poznatog. Nije mu bilo do priče. Kuma je jedina znala kada stiže, ali je očigledno zadržala tu informaciju za sebe i bi mu drago što će moći sam da ode do bolnice i vidi Svetlanu. Poslednje što mu je sin rekao bilo je da je došla svesti posle operacije i da ne može da govori, ali da ga čuje i razume.

Taksista je neprekidno pričao i s uzdahom olakšanja izašao je iz neudobnog Fijata kad su stigli. Pored njega je projurilo vozilo hitne pomoći s uključenom sirenom i stresao se od zebnje koja se pela uz kičmu i stezala ga u grlu.

Dok je palio cigaru da smiri nervozne prste, stigla mu je Nemanjina poruka:"Tata, gde si?"

Ušao je u blještavo osvetljen hol bolnice i pozvao ga.

"Upravo sam stigao, u holu sam. Možeš li da siđeš po mene?"

"Budi kod glavnog lifta, dolazim za pet minuta.", odgovorio je dečak i prekinuo vezu. Pored njega su prošli bolničari, užurbano gurajući nosila.

"Opet eks na drugom, treći po redu danas. Treća sreća...", rekao je jedan od njih i njegov reski, neprijatni smeh odjeknuo je zlokobno praznim hodnikom. Ušli su u isti lift iz kojeg je Nemanja izašao i dok ga je ćutke, snažno grlio, propustili su vožnju s njima. Nije bio sujeveran, ali neka, zlu ne trebalo.

"Bože, sinko, sve više ličiš na nju...", prozborio je tiho, upijajući pogledom njegove meke crte lica i boreći se sa suzama.

"Tata, ona nije dobro... Lekar je rekao da su sledećih 24 časa presudni i da su učinili sve što su mogli. Hvala ti što si došao. Ja nikad nisam pitao zašto si morao da odeš, niti je mama htela da priča o tome, ali mi mnogo znači što si sada ovde."

"Tu sam, sine, i neću više nikuda.", bol u grudima je bio neizdrživ dok je to izgovarao. Koliko propuštenih godina zbog jednog pijanstva i nepromišljenog pokreta ruke.  Poželeo je da mu ispriča sve, ali su stigli na drugi sprat i izašli iz lifta. Sestra za pultom se samo ljubazno nasmešila i klimnula glavom da mogu ući. Kroz odškrinuta vrata sobe broj četiri video je njenu kosu na jastuku. Zamolio je Nemanju da ostane ispred i ušao polako, ophrvan osećanjima za koja je mislio da su odavno umrla. Kroz glavu su mu prolazile slike te kobne večeri, kada se vratio iz kafane, pijan i ušiju punih otrovnih reči drugara koji su mi tvrdili da ona nikada nije prebolela svog bivšeg momka i da su ga videli tog dana, jer se vratio u varoš.

Žmurila je. Seo je na ivicu kreveta i spustio svoju ruku na njenu. Otvorila je oči i bolni osmeh je preleteo preko njenog lica.

"Tu sam, mala. I nikada više neću otići. Bez obzira da li možeš da mi oprostiš ili ne, ostaću ovde, zbog tebe i našeg sina.", pokazala je rukom na notes i olovku pored uzglavlja. Ruka je podrhtavala dok je pisala po papiru, reči koje nije mogla da izgovori, ni onda, ni sada:"Nemanja nije tvoj sin!"