Ema

I Don't Like Mandeys. Danas se s nostalgijom sećam tog hita Boba Geldofa i njegove družine koji se baš negde u to vreme pojavio, ali koji mi tada ništa nije značio. Nije da nisam slušao „novi talas“ ali The Boomtown rats i njima slični bendovi definitivno nisu bili moja šolja čaja. Ja sam voleo još tvrđi i otkačeniji zvuk, zapravo obožavao sam Led Zeppelin, poređenju s njima sve drugo mi je bilo šećerna vodica. Ako si pravi roker, mislio sam, onda tvoja pesma mora biti pesmetina, a ne nekakav pesmičurak.   

Tog ponedeljka ćošak kod tržnjaka bilo nam je zborno mesto. Našli smo se u deset i koji minut, jer je Žabac po običaju kasnio. Požurismo kroz gradski park, uhvatismo petnesticu te se otkotrljasmo do „Navipa“, a odatle, pošto smo podigli naše iplatne listiće, širokoh osmeha požurismo nazad, siđosmo kod robne kuće, pa opet kroz park, ali sad u suprotnom smeru zapucasmo pešice – pravac Omladinska zadruga.

Srećom nije bilo gužve. Zgodnjikava mršavica desetak godina starija od nas, radila je na šalteru i merkala nas zavodljivo dok nam je brojala novac. I pošto nas je uslužila reče kako ima par dobro plaćenih poslića u ponudi, pa, ako smo zainetresovani... Hvala, ne treba, odgovorismo pa istrčasmo napolje.

Euforični kao da smo dobili premiju na lutriji, brzo se dogovorismo da je sutra dan za šoping, valja dopuniti letnju garderobu, a jedan od nas, videćemo kasnije ko je taj srećnik kada budemo izvlačili šibicu, trknuće do stanice po karte za voz i, podrazumeva se, rezervacije ako ih bude bilo. U sredu uveče putujemo, čvrsto smo bili zacrtali.

Zatim odosmo do dobrog starog ćumeza, da posedimo malo u prijatnoj hladovini i da gucnemo štogod.

Dočekala nas je Ema, dugonoga, atraktivna crnka, studirala je nešto na filozofskom. Oblačila se provokativno kao da pozira na modnoj pisti, a tako je i hodala, tela napetog kao struna, i kao takva svima nam je bila zapala za oko. Meni naročito. Dok je još bila nova riba u kraju, pokušao sam nešto onako iz daleka, što bi se reklo, ali odmah me je sasekla, te sam je otpisao kao neukroćenu goropad.

Tog subotnjeg popodneva nisam znao šta ću sa sobom, te se dovukoh u ćumez da ubijem vreme. Prelistao sam svu dnevnu  štampu i kako se u međuvremenu niko od mojih nije pojavio, i neće skoro, bar dok Zveza i Voša ne završe utakmicu na Marakani, pomislio sam kako je sad idealna prilika da je zaskočim. Ako se sviđamo jedno drugom, neko mora načiniti prvi korak, ko nije pitao, nije ni...

Viknuh joj da mi donese još jednu kaficu i kada mi je prišla zamolih je da na minut sedne pored mene.

– Hoću – reče ona – ako prestaneš da me gledaš kao mačor u teranju.

Zbunih se a ona me uštinu za obraz pa sede tik do mene.

– Hajde, da čujem šta hoćeš. Osim što hoćeš da me kresneš, to je evidentno.

I ja šta ću, napravim se kao da ništa nisam čuo i predložim joj da jedno veče odemo u provod na neko fino mesto, te još i obećam da se neće pokajati. Imam žarko želju da je bolje upoznam, naglasio sam i dodao kako ne očekujem od nje ništa zauzvrat, samo da mi pokloni to jedno veče.

– Zaobiđi me, Tihi, života ti. Takvih kao što si ti, pun mi je kurac – rekla je i uzdahnula duboko, kao da sam je ne znam kako razočarao.   

– Kako možeš tako nešto da kažeš kad me zapravo i ne poznaješ? – nisam hteo da se povučem bez borbe.

– Napaljen si i to je sve. To je dobro za seks ali nedovoljno za vezu. I u redu je, što se mene tiče sve ti je oprošteno, ali budi bar iskrem prema sebi. I ako ti to nešto znači, nisi jedini iz kraja koji se izjasnio da hoće da me povali, ali si jedini koga nisam  poslala u kurac.

– Hvala ti lepo! – ispalio sam kao iz topa. – Do groba ću ti biti zahvalan!

– Hajde, ne duri se kao neka plačipička! Ortaci smo, zar je to malo?

Ćušnula me je rukom po ramenu i otišla u toalet.

Bolje da sam držao jezik za zubima, pomislio sam, imao bih makar iluziju da bismo nas dvoje mogli da se ušemimo. Kad evo ti nje, naslonila se na šank i zapalila cigaru. .

– Eto kako ti deluješ na mene, spasla sam se u poslednjem momentu. – zacenila se i poslala mi poljubac. 

Sreća moja pa nije bilo svedoka. Da su oni moji žapci bili tu, krvi bi mi se napili. Ubila me je pojam, što se kaže, a što je najgore, za sve je bila u pravu. Kad malo bolje razmislim, u nju ni izbliza nisam bio toliko zacopan koliko sam bio napaljen da je kresnem. I nisam bio jedini koji je od nje popio korpu. Čak ni stariji mangaši, Kole, Alek, Plavi, Mikan, Deki, recimo, koji su bili na glasu da su povalili bezmalo pola Beograda, nisu prošli mnogo bolje od mene, štaviše, za neke od njih o se pričalo da ih je stavrno poslala u kurac. I navodno su upravo oni pustili priču kako bi njen odbrambeni bedem pokleknuo pred njihovim šarmom da ona nije Maretova naložnica, pa je onda Mare, vlasnik ćumeza i još desetak kafića u gradu i boga pitaj čega sve još, zapretio kako će slatko da im se najebe majke ako još jednom čuje takve gluposti. I zato su oni promenili priču da ona zapravo ne voli muškarce, i da se loži isključivo na prirodne plavuše.

Danas je izgledala bolje nego ikad. Prava seks-bomba. Posle druge rum-kole, njeni sisići koji su pogravali ispod njene tanušne majičice pretvoriše se u moje rajske vrtove. Gledao sam u njih kao da sam obnevideo, a u mislima mi je bila Anđela i kidala mi komad po komad srca. Komad po komad duše.

Napolju je ljuljnula kiša, a mi smo lupetali koješta i slagali rum-kolu za rum-kolom, u kojim, kako je vreme odmicalo, kao da je bilo sve više ruma, a sve manje kole. U jednom trenutku pomislih kako je bolje da sad pristupimo izvlačenju šibice, dok smo još bili pri čistoj svesti i zdravoj pameti, nego kasnije, kad načisto pobrljavimo. Rekoh to, a Žabac i Šekspir se zgledaše, klimnuše glavom pa rekoše:

– Hajde, kad si toliko navalio. Ispunićemo ti želju.

I održali su obećanje. Kakve sam sreće, meni je pripala čast da idem po karte za voz. Sočno sam opsovao kao i uvek kada me njih dvojica izrade sa izvlačenjem šibice, ni do dana današnjeg nisu mi otkrili u čemu je štos, a znao sam da je postojala neka caka, morala je da postoji. Kako to da uvek ja izvučem najduže palidrvce?  

Onda se Ema nacrtala da dolije još malo ulje na vatru.

– Šta je, Tihi, šta se gicaš? Jeste to izvlačili šibicu ko će da me vozi kući po ovoj kišurini? – reče onako u prolazu, a meni nije trebalo mnogo. 

– Čijoj kući? – pogledao sam je bezobrazno. – Mojoj ili tvojoj?

– Tvojoj, Tihi! Tvojoj!!!

Prišla  je i unela mi se u facu tako izazivački da bih joj najradije zavalio takvu šamarčinu da se puši, ali moj pogled osta prikovan za njene Anđeline rajske vrtove pa ostadoh bez teksta.

– Šta je, slino, pojela maca jezik? Pojela bih te za doručak! Sa sve krevetom...

Uštinu me za nos pred onom dvojicom, tako drsko da sam načisto popizdeo. Stvarno mi je bilo došlo da je odalamim, ali ona već beše otišla za šank, a ona dva kretena cepala su se od smeha kao idioti.

– Pojedi ga za užinu, Ema! Ha-ha-ha!...

– Za užinu, Ema! Ha-ha-ha!...

Nisu prestajali da se krevelje i još su pokazivali prstom na mene.  

– Ha-ha-ha!...

– Ha-ha-ha!...

Baš lepo. Mada, ruku na srce, ništa bolje nisam ni zaslužio. Ema se malo našalila kao i mnogo puta do sad, a ja sam se našao pametan da je vodim kući, kao sad bih joj, u ovakvom stanju, i mogao nešto? Bih šipak. Samo bih napravio budalu od sebe. Odustao sam od dalje rasprave s njom, ali njoj đavo nije dao mira. Posle nekog vremena evo ti je opet, stala je ispred nas i ne trepće.  

– Da niste opljačkali neku banku, zgubidančići? Ili možda poštu? – reče pa nas svejednog ošinu pogledom. – Znate li koja vam je ovo tura danas? Hajde, prvo lovu na sunce ako mislite ovde još da ločete!

Mi se samo pogledasmo, pa izbrojasmo tačno koliko je  tražila i, onda uinat njoj, naručismo još dve duple ture, pa platismo i to.

Ona će nas da proziva za lovu, fuksica jedna. Naplatiću joj ovaj bezobrazluk kad tad, makar u staračkom domu, bio sam se zarekao. Kad tad...

Odlomak iz romana „Vrata podzemnih voda“