Erotoman (deveti deo)

Ujutru, petao je opet zakukurikao u isto vreme. Jedva sam se nekako izvukao iz kreveta i teturajući se produžio do kupatila. Tuširanje mi je malo razbistrilo glavu, ali i dalje sam bio slab, ispumpan, umoran od maratonskog seksa.

Muka mi je bila da preturam po stvarima, pa sam obukao isto što sam nosio i juče. Farmerke, teget duks, teksas jaknu, patike.

Blago Marini, em radi od devet, em joj treba najviše pola sata do posla, pomislio sam i prišao joj. Blaženo je spavala. Poljubio sam je u obraz, duboko uzdahnuo i uputio se ka vratima pitajući se kako ću danas izdržati dan?

Kasnije, kada sam ušao u sedamnaesticu, spazio sam dva slobodna mesta, osvrnuo se, video da nema zainteresovanih, i brže-bolje spustio se na mesto bliže prozoru. Odlično, taman ću malo da odremam.

Nisam ni primetio kad se pored mene stvorila jedna elegantna plavuša u zrelim pedestim. Nežne crte lica, nos malko špicast, čelo visko. Produhovljena riba, ali otkud takve žene u gradskom prevozu? I to još jutarnjem. Podsetila me je na Meril Strip iz filma Đavo nosi pradu.

U jednom trenutku počela je da ronda po svojoj velikoj, firmiranoj torbi, tražila je nešto. Pomislio sam da je najverovatnije knjiga u pitanju, šta bi drugo? Čitanje knjiga u gradskom prevozu je danas in, i to ne samo kod nas. Onomad sam pročitao u mom tabloidu kako u jednom rumunskom gradiću putnici koji čitaju knjige u gradskom prevozu mogu da se voze besplatno. Kod nas se najviše voze džabe oni što ništa ne čitaju. Rondala je ona i dalje, a ja sam mislio: mora da je neki klasik u pitanju, pretpostavljam ruski ili francuski? Roman svakako. Najednom, blesnuo je u njenim rukama časopis „Treće oko“. Bože dragi, zavapio sam u sebi.

Srećom, stigli smo već do Mostara, pa sam morao da siđem. Požurio sam niz stepenice i na stanici ugledao dvojicu kako čitaju Glas istine. Mora da ima nešto zanimljivo, pomislio sam i pružio korak ka kiosku, ali onda je naišao moj bus pa sam odustao od tabloida. Kupiću ga kad se budem vraćao.

Na poslu je, kao i prethodnih dana, vladala blažena atmosfera šizofrenije. Čim ima malo više da se radi, naprasno svi polude. Ja sam ludeo u sebi, i opet, svojom nepažnjom ogrebao dve palete s robom i, naravno, šef se opet navrzao na mene. Kao da je sve vreme motrio kad ću napraviti i najmanju grešku.

– Jesam li ti rekao da ne dolaziš naduvan! – izdrao se – Izleči se pa onda dođi da radiš!

Aman, čoveče, nisam naduvan! Tata ti je naduvan! Malo sam se više seksao nego što je normalno, i to je sve što imam da prijavim. Zato sam sad kao usporen film, ali to mi se ne može uzeti za zlo i pripisivati mi koješta. A to što od moje melanholične uzdržanosti u radu i male nepažnje praviš scene, samo govori o tome koliki si ti kreten, koliko si jadan i bedan.

Ali nisam mu to rekao. Rekao sam mu da me je uzeo na zub iz čistog kaprica, pošto se njegovom šefovskom autoritetu ne klanjam do zemlje i ne uvlačim mu se u bulju kao drugi, i ako se još jednom bude brecnuo na mene smatraću to mobingom najgore vrste i napisaću pismenu žalbu sindikatu. Ići ću i do inspekcije rada i do direktora lično ako baš budem morao, pa će on da vidi svog boga. Na kraju sam se bio pozvao i na medije. Ako ga „sedma sila” uzme na zub, ugasio je, zapretio sam mu najozbiljnije. 

– Najebao si ako ja propevam šta se ovde radi, to da znaš. Još jednom se brecni na mene, završio si karijeru!

Čitav minut zabezeknuto je buljio u mene. Mislio sam u sebi: šta je slino, pojela maca jezik? Onda je skupio usta i procedio kroz zube: 

– Ma idi, bre, u pičku materinu!

Okrenuo se potom nalevo krug i zapičio ka vratima mumlajući nešto sebi u bradu i mašući rukama kao avetan.

Budala psihopatska. Jedva sam se suzdržao da ga ne tresnem. Pustio sam glas da me čuju sve drukare u fabričkom krugu i oni retki koji to nisu:

– Hoće li neko da zauzda ovu gluperdu?! Samo ide oko mene i nešto serucka, ne mogu od njega da radim!

Svi su klimnuli glavama, kao da se slažu sa mnom. 

Logično. Nisam jedini koga taj gad maltretira. Možda ne na isti način, ali da šikanira koga stigne, naročito nas nekoliko na koje je imao pik, to znam pouzdano. Ali u ovo između nas dvojice niko nije hteo da se meša. Kao, naša frka je naša stvar, to se njih ne tiče. A što će taj umobolnik već koliko sutra da naskoči na nekoga drugog, to nije važno. Sto puta sam već rekao sebi: izem ti takvu glupavu logiku! Umesto združenim snagama da otetramo tu gluperdu u njegov pičkovac odakle je i došao, pa posle izaberemo između nas – prvog među jednakima, koliko da zadovoljimo formu, jer svako od nas zna svoj posao, ne treba mu tutor nad glavom, mi puštamo da nas ta stoka maltretira svaki dan.

Srećom, taj skot se posle nije više pojavljivao, i ja sam smatrao da je razlog tome činjenica da je u sukobu sa mnom izvukao deblji kraj. Odnosno, da sam ga ponizio pred ostalima, što je svakako i zaslužio. Činilo mi se čak da su i kolege delile moje mišljenje, barem onih nekoliko za koje nisam smatrao za smradove i drukare. Kada je sirena oglasila da je za danas gotovo, u užurbanoj gomili koja je hrlila preko kapije ka parkingu i autobuskoj stanici, lepo sam video kako su me svi kao jedan gledali onako ispod oka, kao nekog kome zbilja vredi diviti se.

Međutim, može biti da me je neko od njih i urekao?

Nekih sat vremena kasnije, kad sam na mojoj stanici koraknuo da izađem iz busa, sapleo sam se i prosuo dole po asfaltu koliko sam dug. Na nesreću, pao sam na desno koleno, na ono isto davno povređeno, s pokidanim, pa lečenim ligametima. Jaukao sam na sav glas, previjajući se od bolova. Nisam mogao da se pomerim. Nekoliko prolaznika me je prenelo na trotoar, a jedan od njih je i pozvao Hitnu pomoć.

Odvezli su me pravo na ortopedsku kliniku. Završio sam sa bandažiranim kolenom i štakom, da se njome ispomažem sve dok ponovo ne budem mogao normalno da hodam. Sleduju mi najmanje tri nedelje strogog mirovanja – rekao mi je dežurni ortoped. A to je značilo da me najmanje tri nedelje neće videti na poslu, ali i najverovatnije isto toliko, ili bar približno toliko vremena bez seksa.

Bože, šta mi ovo napravi? Znaš šta će sad Marina da mi radi? Zajebavaće me do besvesti. Kazaće toliko si hteo seks, a sad niti ja mogu tebi da priđem, niti možeš ti meni. Skakutaće oko mene golišava i izazivaće me, pa pošto me istera iz pameti, oblačiće se teatralno jedno pola sata i kolutaće očima dok me ne izludi načisto. I na kraju će da se oprosti od mene cvrkućući:

– Ćao, dušice. Laku nooć!

– Jebem ti mater, jesi čula!? – ima da joj odbrusim.

– Nooć..! – oglasiće se još jednom pre nego što zbriše, znam njen smisao za humor. 

Kući su me odvezli sanitetom. Sa mnom su u vozilu bile i dve bakute, obe srčani bolesnici. Jednoj je u pratnji bila unuka, simpatična bucka od jedno tri banke. Razmenili smo nekoliko suptilnih pogleda, ali one su brzo izašle, pa sam ostatak vožnje proveo pogleda prikovanog za štaku.

Ispostavilo se da je i Marina toga dana imala peh. Uhvatio ju je neki stomačni virus pa je zbrisala s posla i nije joj padalo na pamet da izlazi iz kuće. Goreo sam od želje da je vidim, makar i na deset minuta. Nikad mi toliko nije nedostajala.  

Doduše, kad smo se čuli, dala je sve od sebe da me uteši, koliko se to može sa distance. Bodrila me, šaputala mi nežne reči, obećavala svašta, ali to nije imalo nekog naročitog efekta. Trebao mi je njen zagrljaj.

Prešli smo onda na druge teme. Ispričao sam joj jutrošnju scenu iz busa sa onom Meril Strip, a ona je počela da me grdi kao da sam ja kriv što ta lujka čita „Treće oko“.

– A šta si ti mislio, da će da izvadi Čarobni breg? Ko zna s kakvim je sve muškim budalama imala posla, pa sad vuče traume. Dođe mi da saosećam s njom…

– Kupiću sutra „Treće oko“, pa dođi da saosećamo zajedno…

– Dobro, pametnjakoviću, hajde da stvari postavimo ovako. Ti gledaš porniće kao sumanut, ona čita „Treće oko“, objektivno gledano vas dvoje ste idealan par. A, šta misliš o tome?

Ostavila me je bez teksta kao i mnogo puta dotad. U njenim rečima bilo je mnogo više od puke ženske solidarnosti i to me je pogodilo. Da, ona Meril Strip bi sa punim pravom mogla da pljune na moje porniće. Kasnije, da veselje bude potpuno, imao sam totalno ludu noć. Sanjao sam nešto skroz uvrnuto.

Projektovao sam se dvadesetak godina u budućnost. Marina i ja smo zreli ljudi, i dalje živimo u velikoj ljubavi. A onda je sa mnom počelo nešto da se dešava.