Glumci

Vest o novoj Vladinoj uredbi, u prvi mah, prošla je prilično nezapaženo. Mediji su je propratili sa svega nekoliko komentara, kao i obično kad su potezi vlasti u pitanju, malicioznih i zluradih.

A onda je raspisan tender i, dok dlanom o dlan, „Čelik Co“, gigant mašinsko-prerađivačke industrije, bio je pretrpan zahtevima za izradu sefovâ. Darije se slatko smejao i naivčinama i prevejanim mešetarima, dobro mu poznatim „tender efendijama“, koji su listom pohrlili da što pre ugovore posao decenije. Po njegovom strogom uputstvu, svima je otpisivano kako se u zadatom roku ne može napraviti ni hiljadu kartonskih kutija, a kamoli hiljadu sefovâ od najtvrđeg čelika. Dok je u Plinijevu tendersku komisiju na jednu ponudu stizalo desetak depeša kojim se negodovalo zbog kratkog roka za izradu tih skalamerija. Mora da je posredi nečija greška, ili propust, pošto se za tako malo vremena ne može napraviti ni hiljadu kartonskih kutija, a kamoli hiljadu sefovâ naročitih performansi.

Naravno da Marijinom oštrom oku nisu promakla ta dešavanja, ali ničim još nije pokazala  svoju zainteresovanost za tu stvar. Dakako, imala je ona i druga posla.

Njen novi projekat, serijal emisija na kome je radila čitavo leto i koji je gromoglasno bio najavljivan – nikako da privede kraju. Ključni svedoci jedne ozbiljne afere koju je trebalo obelodaniti, ni za živu glavu nisu hteli pred kamere, čak ni sa izmenjenim ličnim opisom, sa maskom preko lica i sa promenjenom modulacijom glasa. Nisu hteli, ili nisu smeli – šta god da je u pitanju, ne može se pred auditorijum sa krnjavom emisijom. A imala je priču, i to kakvu.

Od kada je sveta i veka svaka policijska stanica odgovorna je za red i mir na delu teritorije koji joj je poveren, sve do nedavno, dok gospodin Vrhovni i njegovi „pošteni momci“ nisu osvojili vlast,  tako je bilo i u Beogradu. Od tada, čelnici policije tretiraju svaki svoju teritoriju kao svoj mali privatni emirat, to jest svoju prćiju, što naročito pogoduje lopovima, njihovim lopovima tačnije rečeno. Njima je dozvoljeno da kradu, ali samo u okviru granica emirata svog policijskog mentora, i, podrazumeva se, da plodove svog rada dele s njim na ravne časti. Pri tom, pazeći da u nekom svom nadahnutom trenutku ne iskorače izvan svog, to jest mentorovog komada teritorije, jer bi ih to skupo koštalo. Lopovi iz susednih emirata to bi jedva dočekali, pa bi napujdali na njih svoje mentore, a mentori svoje potčinjene  i onaj ko bi bio uhvaćen da operiše u tuđem zabranu, obreo bi se u Centralnom zatvoru, sabirnom centru za lopuže koje nisu opravdale policijsko poverenje.

Upravo zahvaljujući nekima od tih lopovčina koje njihovi mentori nisu hteli da izvuku iz bajboka, zapravo je i provaljena cela stvar. Ispričali su sve detalje Marijinim saradnicima, koji su svugde imali svoje saradnike pa i u CZ-u, ali pošto nisu hteli pred kamere, zadali su joj veliku glavobolju.

* * *

Tog tmurnog septembarskog popodneva, u redakciji „Knjige“ počinjalo je veselje. Nazdravljalo se novom Glavuckovom i Robertovom projektu.

Glavuckova ideja, koja je dobila zdušnu podršku uredničkog kolegijuma, bila je da Džesiki Ljubiparić Nikogović, svojevremno starleti bez premca na ovim prostorima, a danas zvezdi rijaliti programa i multimedijalnoj umetnici, bude ponuđeno da objavi svoje golicljive memoare pod naslovom „Doživljaji iz spavaće sobe“ i ona je to sa oduševljenjem prihvatila. Roberto takođe. Sve je išlo kao po loju. Očas posla razrađeni su svi detalji, rok za predaju rukopisa, utanačen iznos honorara i druge formalnosti. Jedino je Robertovo insistiranje da Džesika parafira svejednu sekvencu iz svog sobička, pre nego što njen „prvenac“ ugleda svetlost dana, malo pokvarilo štimung.

– Video bih ja vas, gospodo, da vam Simonida Kurjak upadne u stan kao Zoro Osvetnik! Onda biste drugu pesmu pevali – bio je uporan Roberto.

I kada je i ta „sitnica“ kao posebna stavka uneta u ugovor, otvoren je šampanjac.

– Biće to práva bomba kad stigne u knjižare, samo da Roberto ne otegne sa pisanjem kao što već ume... – šaputalo se  po  redakcijskim kuloarima dok se ovaj opraštao najpre od Džesike, koju je na ulici čekao taksi, da je vozi na kasting za novu telenovelu o kojoj je i pre nego što je snimljena, već brujalo po čaršiji kako će potući sve rekorde gledanosti. A potom i od Glavucka, koji se nakresan vinjakom jedva držao na nogama.

* * *

Dođosmo i do oktobra. Sitno, kap po kap, danima je rominjala jesenja depresija, podmuklo, kako ona to već ume, obrušavajući se na meteoropate, nervno labilne osobe i druge hronične bolesnike. Tako je to u Beogradskom emiratu, kad se nebo smrači čim je svanulo, a, kao u inat, na društenoj sceni ne dešava se ništa vredno pomena. Pljačke, ubistva iz niskih pobuda, proseravanje estradnog polusveta, obračuni uličnih bandi, poskupljenje osnovnih životnih namirnica, posipanje pepelom isluženih političara, odavno su naša svakodnevica, i na takve trivijalnosti niko više ne daje ni pet para, premda su ih puni mediji.          

Jedino je onaj dugoočekivani Anamarijin serijal osvetlao obraz, uhvativši se u koštac sa čamotinjom. Umesto lopova, glavne role su, za dobar honorar, bravurozno odigrali profesionalni glumci. Izneti su na svetlost dana svi marifetluci murijaških bosova, pa i to kako su se ovi dosetili da doskoče klicama istraživačkog novinarstva, koje je, kako zli jezici kažu, kod nas začeto pre više od pola veka i još je u povoju. 

Na teritoriji Beogradskog emirata, nedavno je  uspostavljen jedinstven tarifni sistem pri oporezivanju lopovluka. Što će reći da se lopurdama smešila amnestija: stari gresi će im biti oprošteni, a za nove ne treba da brinu, ako se budu pridržavali pravila i nadležnima pošteno prikazivali „maslo“ za oporezivanje.

Priča je, dakako, odjeknula kao bomba. Naročito među penzionerima, domaćicama i radničkom klasom. Premda je i drugima postalo jasno zašto danas svaka funjara bolje živi od svakog poštenjačine, pa su i oni jedva čekali naredni ponedeljak da im, uz Marijinu nesebičnu pomoć, još nešto postane jasno.

A ona i Roberto, svako iz svog razloga, sa nestrpljenjem su čekali da bude zaključen onaj tender za spas naše kulture. I kada je konačno obelodanjeno ko je taj srećković koji je dobio posao decenije, Marija je zinula od čuda. Nije mogla da veruje da je to isti onaj koji je dobio bezmalo sve sumnjive tendere u prethodnih nekoliko godina. Odnosno najsumnjivije, da budemo precizni, pošto malo koji tender nije bio pod velikim znakom pitanja kada je o poštovanju zakona reč, a malo koji je bio poništen i stvar isterana na čistinu. Digne se uzbuna u pojedinim medijima, potom i na tviteru i fejzbuku, i onda se sve zakomplikuje kada lopovluk dođe u ruke pravosudnih organa.

– Prosto boli kada se pogleda koliko je vlast bahata i stupidna u svojoj neinventivnosti, a raja pritvorna i hronično nezainteresovana da tome stane na put – sa rezignacijom je komentarisao Roberto.

A u Mariji je ključalo. Ona je već krenula da osmišljava koncept za svoj novi serijal koji će upravo biti posvećen raskrinkavanju „tenderske mafije“, kao što je i obećala svom dragom.

Biće tu posla za čitavu armiju njuškalâ – mislila je. Neće biti neki veliki problem dokazati o kakvoj je tu nameštaljki reč. Za mesec dana napraviti hiljadu sefova od najtvrđeg čelika, metalik sive boje, dimezija: dva metra visina, metar i po širina i metar dubina, sa neprobojnim vratima sa dve brave sa šifrom – pa tako nešto nema ni u crtanom filmu! Na stranu to što je u svim fabrikama gde bi se one mogle napraviti, kako je raspisan tender, počeo štrajk!

Odlomak iz romana “Nojeva barka”,