Guske koje ne odlete
Još jedno obično jutro svanulo je nama neobičnima. Još jedna je noć zaspala, jer smo se mi probudili. Još jedan pokušaj moje nežnosti.
- Hajde, skuvaj nam kafu!
I još jednom tvoj drski pogled i pogani jezik koji se brzinom svetlosti udaljava od pameti.
- Ko te jebe…
- Ako je to pitanje onda odgovor znaš.
- Jutro je, a ono je futur, ova noć je perfekat.
- Ali, mi smo u prezentu, zar ne?
Slušam tvoj smeh od koga se zidovi zatresu, taj zemljotres u mojoj glavi koji me sruši i pred tobom padnem na kolena.
- Zar ti nešto nisam rekao prošli put? Ne nadaj se da ću da ponovim. Nisi gluva.
- Jesam, na svaku tvoju izgovorenu glupu reč, slepa na ono što jesi. Vidim te onako kako ja želim. Zapušila sam nos da ne oseća smrad tvojih misli. I gruba sam na tvoj hladan dodir. Ponašaš se neukusno za moj ukus.
- Onda idi!
- Neću! Imam još jedno čulo koje mi govori da ostanem.
- Sama si rekla da ja nisam Ja.
- Nisam ni ja Ja kad sam s tobom.
- Do jaja! Ostavi me te tvoje igre reči. Ostavi me i idi! Pusti, 'tico, krila i odleti daleko.
- Znam na koju pticu misliš. I guska je ptica! - govorim ljuto dok korakom letim ka vratima.
- One ne lete! - dobacuješ. Znaš da ću stati, okrenuti se da ti pogledam u oči i odgovorim. Moja mora da bude zadnja.
- Domaće ne, ali lete divlje.
- Jesi divlja!
- Jedi govna!
I opet taj smeh koji zatrese zidove i osećam zemljotres u glavi koji me sruši da pred tobom kleknem i pokleknem. Moja je uvek zadnja, ali šta vredi kad je tvoj smeh poslednje što čujem dok odlazim. Zato se uvek vraćam.