Guske koje ne odlete

Još jedno obično jutro svanulo je nama neobičnima. Još jedna je noć zaspala, jer smo se mi probudili. Još jedan pokušaj moje nežnosti.

- Hajde, skuvaj nam kafu!

I još jednom tvoj drski pogled i pogani jezik koji se brzinom svetlosti udaljava od pameti.

- Ko te jebe…

- Ako je to pitanje onda odgovor znaš.

- Jutro je, a ono je futur, ova noć je perfekat.

- Ali, mi smo u prezentu, zar ne?

Slušam tvoj smeh od koga se zidovi zatresu, taj zemljotres u mojoj glavi koji me sruši i pred tobom padnem na kolena.

- Zar ti nešto nisam rekao prošli put? Ne nadaj se da ću da ponovim. Nisi gluva.

- Jesam, na svaku tvoju izgovorenu glupu reč, slepa na ono što jesi. Vidim te onako kako ja želim. Zapušila sam nos da ne oseća smrad tvojih misli. I gruba sam na tvoj hladan dodir. Ponašaš se neukusno za moj ukus.

- Onda idi!

- Neću! Imam još jedno čulo koje mi govori da ostanem.

- Sama si rekla da ja nisam Ja.

- Nisam ni ja Ja kad sam s tobom.

- Do jaja! Ostavi me te tvoje igre reči. Ostavi me i idi! Pusti, 'tico, krila i odleti daleko.

- Znam na koju pticu misliš. I guska je ptica! - govorim ljuto dok korakom letim ka vratima.

- One ne lete! - dobacuješ. Znaš da ću stati, okrenuti se da ti pogledam u oči i odgovorim. Moja mora da bude zadnja.

- Domaće ne, ali lete divlje.

- Jesi divlja!

- Jedi govna!

I opet taj smeh koji zatrese zidove i osećam zemljotres u glavi koji me sruši da pred tobom kleknem i pokleknem. Moja je uvek zadnja, ali šta vredi kad je tvoj smeh poslednje što čujem dok odlazim. Zato se uvek vraćam.