Hajde, voli ako smeš

Mili moj, budi spokojan. Mi ne pripadamo nikome, osim sebi samima. Svi smo mi beskućni siromasi što prose za mrvice smisla u sazvežđu besmisla.

Samo, neshvatljivo je kako nečije srce peva pesmu o sreći i ljubavi napuklim glasom kao malena ptica! Zar nije čudno radovati se, a znati da svakim dahom umire sadašnjost?

Zar nije glupost imati veru u bolje sutra, kao da sutra postoji?

Hajde, uveri me, bar još jednom da nisam uzalud ta ptica koja peva o ljubavi! Usudi se da me voliš nemerljivo, bez sumnje i predrasuda, kao što ja umem! Bojiš se, priznaj!

Ne, ne moraš me dodirnuti promrzlim prstima požutelim od duvana, ne moraš me gledati svetlim očima očajnika koji se čudi toj netipičnoj ženskoj ćudi, sa strašnom dilemom, šta učiniti sa njom, zašto je volim, zašto me tako jako privlači? Ne moraš ti ništa. Sve ću ja da uradim. I da osećam i da pomislim i da pokažem, da kažem, da dam i da poklonim! Meni je sve to tako prirodno, iako može biti bolno. Ali, živeti a ne usuditi se pokazati ljubav, zar to nije greh?

Vidim ti tugu u očima, iako ti je osmeh na licu. Boriš se sa sobom. Čujem zvuk mača. Sečeš!

Šta li je to jače od ljubavi? Sloboda? Ili iluzija slobode, šta misliš? Samo da znaš, ne postoji iluzija ljubavi, iako bi ti bilo mnogo lakše, ne bi imao šta da sečeš...

Još malo pa će jesen. Spalićemo suvo lišće. Vatra pročišćava. Osećam miris tamjana i pečenih kestenova.

I mi ćemo biti jesen nekada. Tela će nam opadati kao suvo lišće. Ako si voleo nemaš za čim žaliti, mili moj, pa i ako nisi, ne brini, ja jesam! Budi spokojan!