Hladna površina

Siril Banister je posmatrao zalazak sunca nad Južnim Pacifikom s palube broda Flisiningen. Prizor je bio još lepši nego što ga je Siril zamišljao. Holandski kliper je glatko klizio po mirnom moru i polako se približavao Samoi. Po rečima kapetana Van Sutena, sutradan u zoru trebalo bi da pristanu u luci Apiji, najvećem gradu Zapadne Samoe. Odatle će mu biti lako da pronađe prevoz do Vailime. Oko arhipelaga Samoa već nekoliko godina spore se Velika Britanija, Nemačka i SAD. Uz to, na Samoi vlada neprestani sukob između domorodačkih plemena, pravi mali rat koji traje decenijama. I pored svega toga, inženjer Siril Banister žarko je želeo da stigne na ova ostrva, kako bi upoznao jednog čoveka. Nakon četiri godine u službi Njenog veličanstva kraljice Viktorije u Singapuru, tridesetšestogodišnji inženjer je skupio sredstva da sebi priušti putovanje do ovih ostrva. I onda, pre samo nekoliko dana, kapetan Van Suten mu je preneo tužnu vest. Robert Luis Stivenson, čovek kojem se Banister toliko divio, iznenada je preminuo u svom domu u Vailimi. I pored toga, Banister je rešio da nastavi putovanje. Posetiće kuću u kojoj je Stivenson živeo i pokloniti mu se na njegovom grobu.

– Gospodine Banistere – Siril je čuo kapetanov glas i okrenuo se.

– To ste vi, kapetane. Izvolite – odazvao se.

– Razmišljam nešto... Sada je na Samoi velika gužva pa sam malo uplašen za vašu bezbednost. Naš brod će ostati u Apiji do narednog jutra. Iskrcaću se s vama i pokušati da vam pronađem siguran prevoz do Vailime.

– Hvala vam, kapetane. Istina je da sam malo uplašen zbog svih tih događaja. Verujte, sada mi je mnogo lakše.

– Ne brinite. Često putujem do Apije i upoznao sam nekoliko ljudi za koje sam spreman da garantujem čak i ovim brodom.

– Hvala vam još jednom. – reče Banister i okrenu se ka moru.

– Još nešto. Da li biste hteli da večerate sa mnom i poručnikom Taumentom? Dugo smo zajedno na brodu a ovo vam je poslednje veče.

– Vrlo rado ću prihvatiti vaš poziv – srdačno odgovori Siril.

– Onda dođite u moju kabinu za sat vremena.

– Još jednom, veliko vam hvala, kapetane.

Sat kasnije, Siril je pokucao na vrata kapetanove kabine. Otvorio ih je malezijski sluga Rapana. Siril se osmehnuo čoveku i zakoračio u prostranu kapetansku kabinu. Dva oficira su već bila za stolom.

– Izvolite, gospodine Banistere – reče Van Suten i pokaza na stolicu koju je namenio Sirilu.

– Hvala, kapetane – uzvrati Siril i pođe ka svom mestu, a pre no što je seo rukovao se sa dvojicom pomoraca.

– Sutra ćemo zajedno pronaći prevoz za vas. Već imam nekoga na umu. Samoa je prepuna avanturista iz celog sveta. Među njima ima raznih ljudi, od onih koji bi vas zaklali zbog jednog bakrenjaka do onih koji bi vam dali sve što imaju samo ako su se zarekli. Poznajem nekolicinu ovih drugih i siguran sam da ćemo bar jednog od njih pronaći u nekoj od lučkih krčmi – ponovio je Van Suten svoj plan Banisteru.

– Ne bih želeo da ispadnem neuk – reče poručnik Taument – ali kapetan mi reče da idete da posetite grob nekog Stivensona. Zašto vam je on toliko bitan?

– Duga je to priča, gospodine poručniče. Dovoljno je da vam kažem da za to postoje i literarni i lični razlozi – odgovori Siril.

– On je bio neki dobar pisac? – nastavi Taument.

– Da, i siguran da bi vam se dopale neke njegove knjige. Baš prošle godine je objavio putopis o južnim morima – odgovori Siril.

– Meni ste kazali da sinu obavezno kupim „Ostrvo s blagom“ – umešao se kapetan.

- Tako je, nećete pogrešiti. Izvanredna knjiga za dečake.

Tri čoveka su provela prijatno veče uz hranu i piće. Kapetan je naložio kuvaru da u Banisterovu čast spremi neka od tipičnih britanskih jela. Nije mu palo na pamet da Banister ne voli krvavi puding.

Brod je pristao u luku u ranu zoru. Iako je do Božića ostalo još samo tri dana, na južnoj polulopti je upravo počelo leto. Siril je doručkovao u svojoj kabini i sačekao da kapetan završi sve poslove oko broda. Na kopno su sišli oko devet časova. Banister je navikao na kosmopolitske prizore u Singapuru, pa mu nije bilo čudno što u Apiji vidi ljude svih rasa i kultura koje se mogu naći pod nebeskim svodom. Van Suten ga je poveo u krčmu Vajisigana, koja je dobila ime po istoimenoj reci na kojoj leži Apija. Kapetan je s vrata osmotrio ljude i njegovo lice se ubrzo ozarilo.

-Kao što sam i mislio. Matori Pjer je tu – reče Van Suten i sigurnim korakom krenu ka levoj strani krčme.

– Ma koga to moje oči vide! Nije li to Ukleti Holanđanin! – uzviknu oniži šezdesetogodišnjak čim je ugledao Van Sutena.

– Još si živ, matoro spadalo – reče Van Suten i u sledećem trenutku se dva muškarca srdačno zagrliše.

– Koliko dugo se nismo videli? – upita Francuz.

– Nisam plovio do Apije sigurno godinu dana – odgovori Van Suten.

– A ko je ovaj mladić s tobom? – upita Pjer i pokaza na Sirila.

– Da vas upoznam. Ova krezuba ništarija je moj stari znanac Pjer Kaderus, trgovac svim i svačim i, pretpostavljam, u mladosti gusar – reče Van Suten, a onda se okrenu ka Pjeru – a ovaj mladi gospodin je Siril Banister, inženjer iz Singapura.

– Engleščić – reče Pjer i pruži Sirilu ruku.

– Zadovoljstvo mi je, gospodine – odvrati Siril zvanično.

– Kojim poslom ste ovde, mladiću? Sigurno niste došli ovamo na odmor. Samoa je u poslednje vreme prepuna Nemaca, Amerikanaca i vas Engleza – pomalo prezrivo reče Francuz.

– Ne, ja... – započe Siril, ali ga Van Suten prekinu.

– Pjer, znam koliko mrziš špijune i političare. Uveravam te da naš prijatelj nije ni jedno ni drugo. Pošao je ovamo da upozna jednog čoveka za kog se ispostavilo da je nedavno umro. I on je bio Britanac. Gospodin Banister želi da poseti njegovu kuću u Vailimi i da se pokloni na njegovom grobu. Zbog toga nam je potrebna tvoja pomoć.

– Tusitala... – izgovori Pjer.

– Molim? – zbunjeno reče Van Suten.

– Pretpostavljam da se radi o njemu. Škotlanđanin... pisac... mislim da se zvao Stivenson ili tako nekako. Na Samoi su ga zvali Tusitala. „Onaj koji priča priče“ – objasni Francuz.

 – Pa i ja sam čuo za njega! – Van Suten se lupi po čelu i okrenu se ka Banisteru – Da ste mi tako rekli, odmah bih znao o kome se radi.

 – Ja nisam znao da ga ovde tako zovu – zbunjeno reče Siril.

 – Veliki čovek...mada je i on malo brljao s politikom ovde – reče Pjer – Samoanci su ga veoma poštovali.

– Onda ti neće predstavljati problem da našeg prijatelja otpratiš do Vailime? – upitao je kapetan.

– Za tebe sve, stari moj – odgovori Pjer – Danas i tako nemam druga posla. Bolje to nego da besposličarim u luci.

Pošto je Banister platio turu pića kapetanu i Pjeru, on i Van Suten su se prijateljski rastali uz dogovor da ga kapetan sutra ujutro čeka i ukoliko malo zakasni. Potom su on i Pjer otišli do Francuzovih zaprežnih kola i krenuli na put. Selo je od luke bilo udaljeno nepunih pet kilometara, ali je put bio veoma loš, pa im je trebalo više od sata da stignu do Stivensonove kuće. Pjer mu je objasnio da neće ići s njim, jer od Stivensonove smrti o kući brine čovek s kojim je on u svađi. Francuz je seo u jedinu krčmu u mestu da ga tu sačeka. Kuća je bila udaljena nekoliko stotina metara od sela. Kaderus mu je striktno rekao da se drži puta i ne ide prečicom kroz gustiš. Banister to ionako nije nameravao.

Siril je stigao do hacijende za nekoliko minuta. Pred njom je bila gužva, bar dvadeset Samoanaca tetoviranih tela ređali su nekakve predmete oko kuće. Među njima je ugledao visokog plavokosog Evropljanina u poznim četrdesetim, koji im se obraćao na njihovom jeziku. Drugih belaca nije bilo. Banister je krenuo pravo prema tom čoveku.

– Oprostite, gospodine, da li govorite engleski? – glasno upita Banister, mada je već znao odgovor.

– Da...a vi ste? – reče čovek.

– Zovem se Siril Banister, i veliki sam poštovalac gospodina Stivensona i njegovog dela. Krenuo sam na Samou kako bih ga upoznao, ali sam tokom putovanja dobio vest o njegovoj smrti – izdeklamovao je Siril i pružio ruku čoveku.

– Drago mi je. Ja sam Roner – reče čovek dok su se rukovali.

– Vi ste, pretpostavljam, bili dobar prijatelj gospodina Stivensona?

– Da... I sada sam – tiho reče Roner.

– Kako to mislite? – Siril je bio zbunjen.

– Na Samoi veruju da dobri duhovi ne umiru. Ostaju tu i bde nad nama. A Tusitala je upravo to.

– Razumem vas. Kako je umro?

– Iznenada...tiho... Ja te večeri nisam bio s njim. Fani i on su večerali, i hteo je da otvori flašu vina. Najednom je pobledeo i upitao je da li joj njegovo lice izgleda čudno. Zatim se srušio. Dva sata kasnije bio je mrtav. To mi je ispričala njegova supruga kada sam stigao te noći. Bio sam u Apiji, gde sam završavao neke poslove. Jedan od Tusitalinih Samoanaca je došao po mene – reče Roner.

– A gde je sada gospođa Stivenson? – upita Siril.

– Fani je odlučila da otputuje u San Francisko, smatra da bi joj život ovde bio nepodnošljiv bez njega. Otputovala je pre tri dana, čim je završila sve oko sahrane. Kada umre, vratiće se na Samou – odgovori Roner.

– Razumem... Ne smeta vam da malo pogledam? Znate, ja sam veliki poštovalac Stivensonovog dela. Jako mi je žao što je tako mlad umro i što nisam uspeo da ga upoznam.

- Samo izvolite, Banisteru – reče Roner i rukom mu pokaza na stolice na verandi. – Ako hoćete malo da posedimo i popijemo nešto, nemam ništa protiv.

Dva čoveka sedoše na verandu, a Roner pozva jednog Samoanca i reče mu nešto. Ovaj se uskoro vrati s flašom pića i dve čaše. Roner je napunio čaše sebi i Sirilu i njih dvojica se kucnuše.

– Znam da je Stivenson bio poznat pisac, ali ipak, čudno mi je da neko pređe pola sveta samo da bi se sreo s nekim koga i ne poznaje – reče Roner, a Siril shvati da iz njegovih reči progovara sumnja.

– Ako mislite da sam špijun, gospodine, zaista ne znam kako da vas razuverim – skrušeno reče Banister.

– Ne mislim ništa, ali...priznaćete da je to neobično – nastavio je Roner.

– Slažem se i razumem vaše sumnje. Međutim, ako bih vam ispričao ono o čemu sam želeo da razgovaram sa gospodinom Stivensonom, možda ćete promeniti mišljenje.

– Ne znam. Možda – osmehnu se Roner.

– Vidite, ja sam veliki ljubitelj Stivensonove književnosti, međutim, nije samo to u pitanju. Želeo sam da s njim porazgovaram o jednoj njegovoj knjizi iz privatnih razloga. U pitanju je „Neobičan slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda“. Za to postoje veoma dobri razlozi i nisu nimalo prijatni.

– Slušam vas – reče Roner pošto je Siril napravio pauzu.

– Pročitali ste tu knjigu?

– Nisam, ali znam o čemu se radi. Tusitala i ja smo se upoznali tek pre tri godine. Ne mogu se pohvaliti da sam pročitao baš mnogo knjiga, ali mi je Fani ispričala sve o njegovim ranijim delima, a Robert mi je čitao ono što je pisao ovde – reče Roner.

– Onda nema potrebe da vam prepričavam. Vidite, ja imam starijeg brata. Ime mu je Artur. Četrdeset i dve godine su mu. I on je... kako bih rekao... takav... kao Džekil i Hajd. Sada je u ludnici u Londonu.

– Tužno...

– Prvi simptomi su se pojavili nešto pre nego što je napunio dvadeset godina. Ja sam tada još bio dečak. A onda, oko dvadeset i pete, lekari su mu postavili dijagnozu rane demencije. Kada sam deset godina kasnije pročitao Stivensonovu knjigu, imao sam utisak da ju je napisao posmatrajući Artura. Zbog toga sam želeo da razgovaram s njim – završio je Siril.

– Da... jasno mi je kakav vas je očaj naveo na to da potražite Stivensona. Međutim, ne znam da li vam je poznato da je Tusitala u mladosti eksperimentisao s raznim opijatima. Ne znam da li je to slučaj i sa vašim bratom, ali to je, koliko sam shvatio, bio osnovni motiv za nastanak te priče. Sačekajte trenutak – reče Roner i ustade. Posle nekoliko minuta se vratio noseći u ruci mali urođenički bubanj.

– Uzmite ovo u ruke – reče i pruži ga Sirilu.

– Dobro... – zbunjeno reče Siril i uze bubanj.

– Šta mislite od čega je?

– Od kože i drveta... zar ne?

– Ali od kakve kože?

Siril pređe rukom preko kože i neobične šare koja se nalazila na njoj.

– Ne znam.

– Koža je ljudska, a ta šara koju vidite, to je tetovaža koja je načinjena dok je čovek još bio živ – prosvetlio ga je Roner.

Siril je zaprepašćeno ispustio bubanj iz ruku pa se Roner sagnuo i podigao ga.

– Ispričaću vam jednu strašnu priču. Priču o ljubavi, mržnji, ludilu i očaju. Nisam siguran koliko ću biti dobar pripovedač, ali se nadam da sam nešto naučio uz Tusitalu – reče Roner.

– Pretvorio sam se u uši – Siril ga je gledao ne trepćući.

– Pre nekih sedam-osam godina, moj jedrenjak, Jednorog, uleteo je u oluju. Ne znam da li sam vam to rekao, ali ja sam pomorac. Dakle, oluja je bila takva da smo bili prinuđeni da se sklonimo na Perdidu, jedno od retkih slobodnih ostrva u Južnom Pacifiku. Na Perdidi se nalazi aktivni vulkan, pa nijedna vlada ne želi da ga prisvoji. Zbog toga je Perdida slobodna zona na kojoj ne vladaju zakoni nijedne države. Ona je sklonište raznoraznim sumnjivim tipovima, nekadašnjim piratima, krijumčarima i ljudima s kojima ne biste voleli da ostanete nasamo. I tu, na Perdidi, u krčmi služe todi.

– Šta je to todi? – upita Siril.

– Todi je vino od kokosove palme, koje je zabranjeno prodavati bilo gde osim na Perdidi.

– Zašto?

– Zbog njegovog dejstva. Todi je veoma ukusno piće, ali sme da se pije samo 48 sati pošto je napravljeno. Posle toga postaje otrov koji onoga ko ga popije pretvara u zver, nalik našem gospodinu Hajdu. I tu, na Perdidi, čuo sam priču o čoveku koga su nazvali „Izbrisano lice“. To ime su mu dali jer je koralom izgrebao sopstveno lice kako bi s njega izbrisao tetovažu. Sreo sam ga te večeri na Perdidi. Bio je to moj stari poznanik – Džej Frankijan. Prepoznao sam ga po glasu. On mi je ispričao užasnu priču o ljubavi i mržnji...

– Da... nastavite.

– Džej je bio kapetan novozelandskog trgovačkog broda, dobar muž i otac, ukratko, čovek koji je imao sve. Bio je to retko srećno, duhovito i veselo ljudsko biće. A onda se iznenada i bez najave sve srušilo. Njegov brod je plovio ka Uskršnjim ostrvima. Ukotvili su se kod jednog ostrva u arhipelagu Tuamotu da natoče vodu. Džej je izašao na obalu da protegne noge.

– To su ona ostrva što ih Englezi nazivaju Ostrva crnih bisera? – na trenutak ga je prekinuo Siril.

– Upravo ta. Zato što njihovo stanovništvo živi od prikupljanja i prodaje bisera. Dakle, Džej je šetao obalom i u jednom trenutku ugledao je neku domorotkinju kako kanuom plovi ka obali. Ali utom jedan veliki talas prekri njen kanu i ona se nađe u vodi. Shvativši da se onesvestila, Džej je skočio u more i izvukao je na obalu. I tada, dok je pokušavao da je povrati u život na toj peščanoj plaži, Džej je osetio strast kakvu nikada ranije nije doživeo. Kako mi je rekao, u istom trenutku osetio je mržnju prema svojoj ženi i žalio je što ona uopšte postoji. I shvatio je da se više nikada neće moći odvojiti od ove žene koju je izbavio iz mora. Poljubio ju je...

– I šta se onda dogodilo?

– Probudila se i besno ga odgurnula od sebe. Rekla mu je da se zove Faonehe i da je ćerka kralja Manutafe i kako je jedini razlog što će živ napustiti njeno ostrvo taj što joj je spasao život. Uskoro su se pojavili ratnici i on je otišao na svoj brod. Od jednog polinežanskog mornara saznao je da su ti ljudi kanibali.

– Zar još ima ljudoždera ovde u Pacifiku? – upitao je Siril.

– O da! I te kako. I pored toga, Džej je rešio da se iskrca i zaprosi Faonehe od njenog oca. Ukrao je plate mornara i rešio da ponudi novac kralju Manutafeu. Ali stari kralj je bio senilan i ništa nije razumeo. Faonehe je bila prava gospodarica ostrva. Čuvši da želi da je kupi, rešila je da ga ponizi. Naterala ga je da je gleda kako vodi ljubav s trojicom ratnika. Kad se to završilo, istrčao je iz kolibe i isplakao sve suze svoga života. Zaspao je negde pred zoru ispod jedne kokosove palme.

– I šta se onda dogodilo?

– Dogodilo se to da ga je probudilo njeno milovanje. Kada je otvorio oči, nije mogao da veruje. Bilo je to potpuno druga osoba od one koju je gledao kako se kao kuja pari s tri čoveka. Rečima punim nežnosti i ljubavi ona mu je objasnila kako je morala da ga odbije jer, po njihovim običajima, princeza može da se uda samo za onoga čije je telo istetovirano crvenim pepelom, koji domoroci nazivaju krv vulkana. To je među njima obeležje plemstva.

– Pa nije valjda prihvatio? Civilizovan čovek da se tetovira kao divljaci...

– Pazite malo šta govorite – prekide ga Roner i podvrnu košulju. Njegova mišica je bila u raznobojnim tetovažama.

– Izvinite, nisam mislio da vas uvredim.

– Mene? A pogledajte njih – reče Roner i pokaza na Samoance zabavljene svojim poslom.

– Razumem. Ne poznajem lokalne običaje. Izvinite.

– Problem je u tome što je tetoviranje vulkanskim pepelom toliko bolno da mnogi Polinežani imaju nezavršene tetovaže po svom telu koje nose kao večnu sramotu. Džej je sav taj bol izdržao i mesec dana kasnije vratio se na Faonehino ostrvo.

– I? Šta se onda dogodilo?

– Faonehe se igrala s njim. Ismejala ga je pred svima i on je konačno došao k sebi. Doduše, samo relativno. Ljubav je smenila mržnja i on je skočio na nju sa željom da je ubije. U tome su ga sprečili njeni ratnici. Pretukli su ga i smestili u čamac s malo vode. Faonehe mu je zapretila da više nikada nogom ne kroči na njeno ostrvo jer će ga ubiti. Tako je stigao na Perdidu.

– Tu ste ga i vi sreli – reče Siril.

– Da, ali je u međuvremenu, lud od todija, koralom sebi isekao lice. Tada, kada smo se konačno sreli, molio me je da ga odvedem do Faonehinog ostrva. Odbio sam. I pored toga, on se krišom ukrcao na moj brod. Ne znam kako ga danima nismo primetili dok se tog jutra nije, potpuno go, pojavio na palubi. Bili smo udaljeni nekoliko kilometara od ostrva na koje je želeo da stigne. Jednom mornaru je ukrao pištolj i rekao mi: „Zbogom Ronere, idem da se suočim sa svojom sudbinom.“ A onda je skočio u more.

– I? Šta se onda dogodilo?

– Nikada ga više nisam video. Pre dve godine Fani, Tusitala i ja odvezli smo se do Apije. Bio je pazarni dan. Gospođa Stivenson je kupila ovaj bubanj od jednog kineskog trgovca. Prepoznao sam tetovažu sa grudi svog prijatelja – reče Roner i uze veliki gutljaj pića.

– Jeziva priča...

– Zaista jeziva...

– Ali zašto mu je to uradila?

– Ne znam. Robert i ja smo razmatrali razlog njenog ponašanja. Tusitala je mislio da je u pitanju izopačena želja za moći. Faonehe je očigledno sadistička moralna nakaza – odgovori Roner.

– Da... Uživala je u tome što on zavisi od nje. Ipak, ne može to svakom da se desi. Ljudi moraju vladati svojim nagonima...

– Nemojte to dvaput da kažete – prekinuo ga je Roner.

– Možda ste u pravu.

– Stivensona je ova tragična priča podsetila na Džekila i Hajda. Moj nesrećni Frankijan se pod dejstvom todija pretvarao u Hajda, ali nije todi bio uzrok njegove propasti. Todi je bio posledica. Džeja su uništile njegova strast i bezumna ljubav. Možda se i vašem bratu dogodilo nešto što ga je bacilo sa one strane razuma.

– Ne znam. Moguće je da ste i u tome u pravu. Bio sam isuviše mlad kada je sve počelo. Da li se dogodio nekakav lom u njegovoj duši koji je proizveo onaj užas ili je sve počelo samo od sebe... Zaista ne znam. Kada odem u Englesku, učiniću sve kako bih ga izbavio iz tog pakla. Ali... hteo bih još nešto da vas pitam.

– Kažite.

– Kakav je čovek bio Stivenson?

– Kakav je čovek bio? Hmm... Kako bih vam to najbolje objasnio... Da... U blizini Samoe nalazi se jedno malo vulkansko ostrvo. Iako na njemu ima vode, nije naseljeno. Krater se stalno puši i to rasteruje ljude. E na tom ostrvu postoji jedna mala laguna s predivnom peščanom plažom. Stivenson i Fani su najviše voleli da plivaju u njoj. Zbog vulkana, voda u laguni ima neobičnu temperaturu. Na površini je veoma hladna, dok je dvadesetak centimetara ispod površine neobično topla, čak vruća. E takav je čovek bio moj Tusitala. Reklo bi se rezervisan, ali kada malo zagrebeš, veoma topao. Stivenson je bio hladna površina.

 

*****

 

Poslednje godine svog života, Robert Luis Stivenson proveo je na samoanskom ostrvu Upolu. U seocetu Vailima živeo je u kući sa suprugom Fani Ozborn Stivenson i njenim sinom Lojdom Ozbornom. Za života je među ostrvljanima postao legenda. Prozvali su ga Tusitala – Onaj koji priča priče. Umro je iznenada 3. decembra 1894. godine, od izliva krvi u mozak. Njegova supruga se vratila u SAD, gde je živela do smrti 1914. godine. Po njenoj poslednjoj želji, njeno telo, preneto je na Samou i sahranjeno pored muža. Na Stivensonovom grobu, na vrhu planine Vea, urezani su stihovi njegovog „Rekvijema“.

REKVIJEM

Pod zvezdom koja tek izađe

Grob mi iskopaj, mir da nađem

Životu rad, ja umreh rađe

Neka me ovde smrt uljuljka

 

Ova će pesma da me skući

Da legnem dugo stranstvujući

Vrati se mornar s mora kući

Vrati se lovac sa brežuljka kući

 

(Inspirisano grafičkim romanom „Krv vulkana“, Alfonsa Fonta)