Isečci, bizarnost i ništa

Iza zatvorenog pogleda napipavao je sat, poželeo je da ga snažno udari, da ga zgrabi i tresne o zid, da zaćuti taj odvratni zvuk buđenja. Ne želi da prekine san iako je prazan, bez radosti i plesa, ali je san i utočište. Zaspao je, čvrsto. Tvrdi san se nastavlja, krađa izgubljenog vremena.

Sa naporom, lenjivo, oslanja se na nogu, ne obraća pažnju da kasni, da stvarno kasni, otrgao je, otrgao previše. Sa samoprezirom posmatra svoj odraz u buđenju jutra, nazire iza krovova... Novo jutro, novi ...

Zaronio bi ispod površine makar i ustajale vode, nedostaje mu svet koji spira naslage nataloženih kapi , ne može, može,lomi sebe da li da odluči ili ...

Zvuk paranoičnog zvuka uopštenosti budi ga iznova, poziva ga da krene, pokretom ruke iza leđa ućutkuje zvuk.

Bezmirisno jutro pod nataloženom vrelinom guši jutro, umrtvljuje već dovoljno usporene pokrete. Isto je kao i , ili kao od pre... Nije mu potreban pokret glavom ni levo ni desno, vidi i oseća kroz pogled bez pogleda u istopljeni asfalt, pogled spušten koji skoro da dotiče gaženu vrelinu.

Pokretima ruku zamahuje kroz vrelinu ustajalog vazduha, levo i desno, ispred, iza pogleda, ponavlja ustajalost.  Misli su mu umorne, skoro presušile, prazne, izgled lica mu je prepun besa, gađenja i .... Isečci ponovljenog jutra isti su, čak ne postoji ukradeni isečak...

U ponovljenoj radnji, između dva zamaha reči. Reči? Nečije, smešni ples slova, nevešto poslata misao u oblicima iskrivljenih slova... Plovi za njim, odmahuje, kao da se brani od dosadnog insekta, sklanja se, ali iskrzani red nepravilnih slova pleše, neodustaje. Neke zamagljene reči, koje ne mogu biti rečenica, mole, traže.... Posmatra, stao je i prostrelio poruku. Bizarnost, ogoljene iluzije, rastumačio je poruku. Besmislena i mnogo glupa, iskrena i preko potrebna, svakakva, nikakva. U plesu bistrih misli, oterao bi je, ali... Lice mu se čak i rastuži, oseća tugu, tolika tuga, lirska u bizarnosti, ali tuga...