Jedna sasvim obična priča

Stajao sam na litici zagledan u bezdan. Koliko li ima do dole? - pitao sam se. Imam li snage za taj posljednji korak? Koliko bi pad trajao? Sve što treba da uradim je da napravim samo jedan korak. Nisam se plašio smrti, bar sam tako govorio sebi, već onoga što će se desiti ako preživim. Šta ako ostanem u bolovima, invalid, nepokretan? Ko će da brine o meni?

Možda postoji neki drugi način? Pilule? Gdje njih da nabavim? A ako ne urade posao? Onda mi ludnica ne gine. Zaista sam kukavica. Nemam hrabrosti da okončam jedan besmisleni život. Život koji ne vodi nikuda.

Stajao sam tako zagledan u provaliju, razmišljajući šta ako se provalija zagleda u mene? Imam osjećaj da bi pogledala duboko u mene, u moju dušu i da tamo ne bi našla ništa. Da li sam zaista prazan? Možda.

Tražio sam odgovore u sebi, dok mi je lice trnulo pod naletima decembarskog vjetra. Nepokriveni dijelovi kože bili su rezbareni studenim žiletima.. Napravio sam korak unazad, pa još jedan. Pičko! - rekao sam sebi, nemaš muda da išta promijeniš. Šta ću, takav sam. Ipak, ako je neka utjeha, reporteri crne hronike će svoj današnji hljeb morati da zarade na drugoj strani.

Vratio sam se u auto. Obrazi i uši su mi zadovoljno odahnuli. Okrenuo sam ključ i mašina je zaverglala, ali nije upalila. Okrenuo sam ključ još jednom. Isti odgovor. Znači do kuće ću morati da pješačim. Na tu misao protestvovale su uši i obrazi, a mošnice su se skupile u sebe. Do grada je trebalo pješačiti dobrih desetak kilometara. Drugo riješenje nisam vidio, usput mogu i da stopiram.

Plan je bio odličan, realizacija loša. Prošetao sam svih desetak kilometara do prve autobuske linije. Očigledno je da moram da poradim na mojoj vještini stopiranja. Noge su mi bile potpuno mokre od koračanja po bljuzgavici. Vjetar mi je ledio lice toliko da sam imao osjećaj da će se rasprsnuti ako ga samo dotaknem.

Na autobuskoj stanici sam čekao skoro četrdeset pet minuta. Proklinjao sam sve gradske oce, dok mi jedan dobri čovjek nije objasnio da je takav red vožnje. Snabdjeven takvim znanjem, gradski oci mi se ipak nisu učinili ništa simpatičnijim.

Preko puta autobuske stanice nalazila se jedna kafanica, zgodno postavljena, naročito za nekog u mom položaju. Pretpostavljam da se neko drugi nalazio na mom mjestu, da se ne bi dvoumio ni tren, nego bi ušao i ogrijao se. Ali pošto sam ja u pitanju, moj život funkcioniše po principu „zašto jednostavno, kad može komplikovano.“

Postoji u meni strah od nepoznatog. Ali ne ona vrsta straha kao u filmovima strave i užasa. Ne plašim se ni ubice, čudovišta, mraka ni duha. Plašim se novih mjesta. Nelagodno se osjećam kada treba da se pojavim tamo gdje nikada nisam bio. I nema razlike bilo da je u pitanju kafana, prodavnica ili neka ustanova. Zato imam potrebu da do detalja ispitam nekog ko je posjetio neko mjesto prije mene.

Ali koga da pitam na ulici? I kako? I inače je ovo bio kraj koji nisam dobro poznavao. Sada mi je jedina misao bila dočekati autobus. I konačno četrdeset pet minuta i jednu upalu pluća kasnije, došao je stočni kamion, pardon autobus koji je već bio dupke pun pa se u njega može ući samo uz pomoć nadčovječanskih napora. Ne mogu da se zakunem, ali mislim da se tako rodila ideja o Supermenu.

Naravno, kao što to već biva, odmah sam omirisao zadovoljstvo toga što sam ušao, dok sam stajao na jednoj nozi, tuđoj, a neko drugi je stajao na mojoj. Ipak, bilo mi je drago što sam najzad krenuo kući.

Kući sam stigao prilično brzo, za samo sat ipo i dva presjedanja. Konačno sam opet u svom domu. Odmah sam skinuo mokre cipele i čarape. Bila je to mala kuća, ništa posebno, ali za mene dovoljna. Htio sam da kažem da je to moj topli dom, ali sam se sjetio da još nisam potpalio vatru u peći. Ipak, prije nego što sam pristupio tom nadasve važnom poslu, stavio sam vodu za čaj na električni šporet.

Dok je voda kuvala, zapalio sam vatru u peći. Kad je vatrica počela da pucketa, stavio sam mokre cipele pored peći da se osuše.

Pogled mi je onda odlutao na sto pored prozora. Na njemu se nalazi lap top sa otvorenim vordom i blanko dokumentom. Prazan papir. Najveća mora svakog pisca. Tabula rasa. To je u stvari i razlog zašto sam otišao iz kuće. Spisateljska blokada me je mučila danima. Trebao mi je neki bjeg iz ovog okruženja. Morao sam da razbistrim mozak. Tako sam i završio na onoj litici. Svjež vazduh mi je godio ili me je ubio, zavisi od toga koliko ću sutra da ispaštam. Ali još uvijek nisam imao ideju o čemu ću da pišem. To me je mučilo.

Voda se bližila tački ključanja. U šolju sam stavio jednu kašićicu šećera i kesicu čaja od nane. Moj omiljeni čaj. Nekako je gospodski, a i jedini koji imam u kući. Toplota iz peći je počela da se širi kućom. Uši, obrazi i mošnice su opet mogli da odahnu. Voda je provrila i čaj je bio gotov. Šolju sam spustio pored lap topa. U lavor sam sipao toplu vodu i potopio u njoj noge. Otpio sam gutljaj čaja i spustio ruke na tastaturu.

O čemu da pišem? Pogledao sam kroz prozor. Svjetla grada su obasjavala noć. Sve je bilo živo. Ljudi su išli trotoarima zavučeni u svoje debele jakne i umotani u šalove. Snijeg je počeo da pada. Navukao sam zavjesu i gledao u monitor. O čemu da pišem? Kako da popunim bjelinu koja me čeka? Kakav zaplet da smislim?

Dok sam tako razmišljao, ruke su nekako same krenule da kucaju. Prva tečenica je glasila: čovjek je stajao na litici, zagledan u bezdan.