Kapi crne boje

Ona tamo prikolica za lubenice s tendom i nagnječenim točkom je njegova letnja soba. Tu on spava kad je toplo. Zakatančio je za drvenu banderu u slepom neasfaltiranom rukavcu što vodi od bulevara. Ispred je neka taraba, pa sve liči na zapušteno dvorište. Malo ko tu prolazi. A zimi spava na pijaci pod Tezgom br. 37. Obložio je spremište sa  stiroporom. Mali je to prostor pa se ugreje od  samog tela. Može se. Samo leti je zagušljivo i pijaca smrdi, pa prelazi u svoj “letnjikovac“. Do dva popodne nudi kafu i čajeve prodavcima. Debela Anđa kuha u svom kiosku, a on napitke nosi od tezge do tezge. Često neko zbog posla ili "švaleracije" ode, pa ga on zameni na tezgi. Tako dodatno zaradi. A Cigana uvek ima i kod njih se oblači. Kad se zaželi tople čorbe debela Anđa mu skuva, ili ide u kafanicu preko puta. Na pijaci se svi znaju. Oko pola devet dolazi Inspekcija. Raja se primiri, dok ne vidi da li idu do zgrade Uprave. Tamo oni uzmu pripremljene pare i njihov radni dan je završen, pa se najčešće zapute u kafanicu niz bulevar. Raja se nekako provlači, a ponajviše je zadovoljna inspekcija i Uprava.

Ima skoro pet godina kako je napustio ženu. Jednostavno je otišao. Ostavio joj je stan u soliteru na trećem spratu, eno oni prozori što se odavde vide, s plavim zavesama. Srećom, ona izbegava ovu pijacu da  se ne bi sretali, a i njemu odgovara. Upoznali su se na Likovnoj akademiji, zajedno je završili i oženili se. Ona nije htela da ima dece, htela je samo da slika i da zarađuje. Svaki dan mu je prigovarala što više sedmica radi istu sliku, a on je samo tako slikao i drugačije nije hteo. Žena je završavala nekad i po tri na dan ta njena apstraktna ''remek dela“ - samo se potpis na njima mogao pročitati. Malo je falilo da i cenu nije pisala uljem po sredini slika. Najviše mu je smetalo što u njihovim sobama više nije bilo smeha. Ali sve je to bilo i prošlo. Otišao je s koferom nasumično uzetih stvari. Ponekad, kad bi video da je  negde otišla, popeo bi se na treći sprat. Na vratima je još  stajalo njegovo prezime. Svaki put bi osetio da više tu ne pripada. Čak i prezime nije išlo s tim vratima iza kojih se ne živi. Imao  je  ključ, ali nikad nije ušao.

U početku mu je bilo teško živeti na ulici. Ne samo zato što su ga svakojako nazivali, te je na kraju dobio nadimak Ludi Peđa. Nezadrživo je hteo da slika, ali nije znao čime, gde i kako. Na pijaci, kao i u životu, vremenom svako nađe svoje mesto. Najvažnije je da nikom ne smetaš, i da ne daš na sebe. I samo zbog slikanja hteo je da se vrati u stan, kad se desilo čudo. Naime, Sanitarna inspekcija je naredila da se pijačna farbara zatvori, dok se ne ’’reši“ boja s nekim toksičnim oksidima. Tako je Peđa tristo kila otrovne boje dovukao u svoje spremište, a onda s njom počeo da oslikava istočni visoki zid pijace. Slikao je često i celu noć, po kiši, suncu, pod kišobranom ili najlonom, spavajući na kartonima. Slike su se nadovezivale jedna  na drugu kao prizori na džinovskoj celuloidnoj traci. U svakom prozoru jedna slika, strpljivo, pedantno urađena. Vremenom su ga prozvali Slikar Peđa, ili samo Slikar, i postao je maskota pijace. Vraćao bi se iznuren u svoj brlog pun boje, a sutra opet nošenje kafe, tezgarenje, slikanje do duboko u noć -  pa sve nanovo.

I kad bi se zavukao u svoj skučeni brlog, preumoran, a još uvek pun adrenalina, nije mogao odmah zaspati. Miris boje i tek kupljenog vrućeg ponoćnog  peciva bi se mešao  s vizijama u glavi. U mislima  bi nastavljao poslednju  sliku, mešao boje i nanosio ih na zid. Osećao je iza sebe pijačne posmatrače kako nemo, u tišini, strpljivo posmatraju stvaranje njegovog sveta. Bez straha što sve trikove svoga genija nudi na dlanu, slikao je kao da je sam u vasioni, kao da iza i ispred tog zida  ne postoji ništa i sve se pretače u tanak sloj boje. Još kao dečak je od oca, običnog molera, naučio da bela prosto zablista tek kad joj dodaš kap crne boje. Godinama je kroz igru i posao naučio da se sve može naslikati nijansama jedne boje, da nikad ne treba mešati više od tri boje na paleti, da gotova bela boja zapravo ne treba, jer se mnogo lepša dobija mešanjem tri određene boje s kapljicom crne. Od pamtiveka su slikari to pokušavali i uvek dobijali sivu - a eto, on je to uspeo. Možda  su upravo zbog toga njegove slike imale onu "iskričavost" zbog koje su njegovi potoci stvarno tekli, oblaci klizili lagani kao paperje, a u očima su se ogledale žive duše. Odjednom, kao pomračenje Sunca, ona kap crne bi se razlila po njegovoj svesti i zaspao bi. Komad još toplog ponoćnog peciva pao bi na pod Tezge br. 37.

Prošlo je šest godina i istočni zid je bio skoro sav oslikan. Peđa je ležao u svom ’’letnjikovcu“ još uvek mokar od vode iz dvorišne česme. Vreli julski dan je zamirao kad se počelo dešavati neko čudo. Prvo je čuo tihi zvuk iza prikolice, kao kad se mačka češe o tarabu, ostavljajući na njoj svoj miris. Očekivao je to "stvorenjce" još mnogo ranije ali eto, ono se tek sada plašljivo prikralo pod okriljem mraka. Gledala ga je pokušavajući da ne skrene pogled, ustreptala, kao da je spremna da svaki čas pobegne kao sitan mali lopov. Udaljeno ulično svetlo jedva  je dopiralo do ovog ugla dvorišta. Već dugo su se oni gledali, ali nikad iz ovakve blizine. Njegova lepa Sonja.

Stanovala je kod tetke na sto metara odavde, u kući sa izlogom prema ulici i velikim dvorištem pozadi. Lepa Sonja se sa ulice mogla videti samo kroz otvor vrata koja su vodila u zadnju prostoriju za pravljenje kora. Tu ih je ona razvlačila nagnuta nad velikim stolom, i krišom pratila kad će Peđa naići. On bi ušao u prodavnicu i pazario kod tetke, a Sonja bi nekako, uvek  baš tada, nepogrešivo ulazila sa tacnom i gotovo trkom nestajala. Nije bilo teško naslutiti o čemu se radi. Tetki je bilo žao Sonjice. Pri porođaju su joj povredili glavu. Kasnije su kosti lobanje  zarasle i  sve je prekrila  zlatna kosica. Uvek je bila ćutljiva, i izgledalo je da je sve u redu dok nije trebala krenuti u školu. Tada se pokazalo da ne može upamtiti slova, da se ne snalazi u prostoru, da je u nekom svom zatvorenom svetu. Roditelji su je praktično napustili i završila je u sirotištu u zaleđu Dubrovnika, gde je bila do svoje jedanaeste godine.

Tamo ju je našla ova žena koju sada zove tetka. Našla ju je u očajnom stanju, u nekoj iscepanoj maloj pidžami, užasno mršavu, stolicama kao barikadom izdvojena od ostale  dece. Histerično je vrištala kad god bi joj se približio neki dečak ili muškarac. Nije imala prijatelja, nije ni sa kim razgovarala, samo je klimala ili odmahivala glavom. Kad joj je tetka prišla, Sonja je ispružila  lakat, naviknuta da je tako drže, kao da je sprovode u ćeliju. Ta scena kao da joj je pocepala srce. Odvela je tu musavu devojčicu kod sebe i smestila je u najlepši deo kuće prema velikom dvorištu sa šumom iza tarabe. Od Sonje nije ništa zahtevano. Sama je vremenom počela pomagati u radnji za izradu kora i hleba, ali nikad u delu gde se prodavalo. Volela je da samuje u dvorištu, hrani veverice i doziva ptice, igrala se sa žabama posle kiša. Imala je i svoje zečeve kojima su pred večer dolazili ježevi u goste. A neretko je, noću preskakala ograde između dvorišta, toliko vešto i nečujno da je nikad nisu uhvatili na delu. Čak ni psi ne bi zalajali. Nije smela ići ulicama ili bulevarom, jer tamo je bilo onih muškaraca kojih se i dalje plašila.  Posmatrala je ljude u osvetljenim prozorima, gledala život šćućurena, nevidljiva, zaštićena mrakom. Počesto je tetka probdela noć očekujući da se vrati putem iz šume ili preskačući ograde, a ona bi došla puna utisaka kao da je gledala neki zanimljiv film. Prepričavala je viđeno, zadihana, u  kratkim rečenicama, ne  shvatajući da se ne sme lutati po tuđim dvorištima. 

A onda, posle petnaestak godina takvih lutanja, u jednom  napuštenom dvorištu, izdvojenom šumarkom, pojavila se natkrivena prikolica. Noću  bi dolazio neki mršavi muškarac i kupao se go na dvorišnoj česmi. Zatim bi se zavukao u prikolicu i navukao zelene frotire kao zidove svoje letnje sobe. To je prvi muškarac kojeg se Sonja nije uplašila. Njegova uredno složena odeća je mirisala  na boju, a dok je spavao preo je kao mačak. Tada bi Sonja izbliza posmatrala njegovo lice obasjano snopom svetlosti ulične lampe. Radovala se njegovoj sutrašnjoj poseti. Znala je da će od tetke tražiti  đevrek i dve kifle, a ona će istrčati sa tacnom tek pečenih.     

Ta igra mačka koji prede i mišice koja ga posmatra trajala je gotovo pet leta. Peđa je znao za igru i pravio se da spava. Znao je da će to drago, plaho stvorenje pobeći u mrak čim se pomeri. Ali ovaj put je bilo drugačije. Ona je baš htela da ga probudi. Njegov mali lopov, njegova lepa Sonja. Vešto se popela na prikolicu još uvek spremna da uzmakne. Minuti  su prolazili, a ona se sve više primicala. Letnja haljinica je mirisala  na uskislo testo i vanilin šećer, a nos joj je bio žut od cvetova tratinčica.

"Nećeš me udariti?“, prozborila je.

"Neću nikada.“, uzvrati Peđa.

Nežno se privila uz njega jedva ga dodirujući kao da je od paučine. Srce joj je tuklo kao lokomotiva, a onda sve sporije i sporije. Zaspala je smirena, prvi put dodirnuvši muškarca. Peđa je prstom obrisao polen s njenog nosa. Povetarac se igrao sa zidovima od zelenog frotira pomešanog s mirisom šećera i boje.

Neko je odozgo označio taj trenutak, to mesto na planeti, to veče, onom kapljom čarobne crne boje.

Kratko vreme nije se događalo ništa, a onda se Sonja uplašeno prenula nesvesna koliko je dugo ležala.

"Koliko sam spavala?“, upita.

"Samo 15 minuta“, odgovori joj Peđa.

"Jel to mnogo?“  

"Ma nije, kuda žuriš?“

"Tetka će vikati, idem“, reče Sonja i već krene u pravcu šumskog puteljka.

"Čekaj, idemo  zajedno, idemo ulicom“, pokuša je zaustaviti Peđa.

 " Ne smem ja ulicom, tamo ima ljudi“, uplašeno će Sonja.

"Ideš sa mnom, ja ću te čuvati“, smiri je on.

Sonja se ponovo privi uz njega jedva dosežući do njegovog ramena. Da je mogla sakrila bi se pod njegov pazuh. Tresla se od straha, ali ipak pristade. Zašli su  u ulicu.

“Jesmo li mi sada momak i devojka?’’, opet će tiho.

"Jesmo.“, odgovori Peđa.

“Ja ću ti biti najbolja devojka.“, zacvrkuta ona.

Iz ulice su ušli u bulevar. Kod prvog osvetljenog izloga Sonja se istrgne i zalepi se za staklo. Radnja je bila puna ženskih  torbica, parfema, ukrasa, nakita, satova... Videla je izloge na sivo-belom tv-ekranu, ali nikad uživo. Učinilo joj se kao da je neko otvorio ogroman prozor i napravio predstavu samo za nju.

"Peđa, jel'se sve ovo može kupiti?“

 "Može.“, odgovori Peđa.

"A pošto je ona crvena torbica?“, zainteresirano će Sonja.

“4.200 dinara.“

"A koliko je to kiflica?“, radosno upita.

“Skoro dvesta.“, nasmeja se Peđa.

"A koliko je kifli ceo izlog?’’, nastavi ona priču.

Volim tu devojčicu u telu predivne zrele žene, pomisli Peđa i ponovo je  zagrli. Nikad nije toliko voleo.

Sutra je Peđa došao u pekaru i kupio đevrek i hlepčić. Tetka ga je značajno pogledala kad je preko pulta pružio paketić za Sonju, koja je provirivala kroz okvir vrata. Spretno je Sonja skinula omot  i priljubila crvenu torbicu uz obraz. Nije se  ni zahvalila, pocrvenjela je kao torbica i  nestala u zadnjoj prostoriji.

"Nemoj mi je povrediti.“, više kao tihu molitvu izgovorila je tetka.

"Prije bih umro.“, odgovori Peđa.  

Navečer je Sonja došla do njegovog letnjikovca ponovo šumskim putem, ali puno sigurnija. Na usnama je imala crveni ruž, obula je crvene patike, a preko ruke je prebacila novu crvenu torbicu onako kako se nosilo pre pedeset godina. Prišla mu je nekako važna, kako je to verovatno videla u filmovima da rade žene kad hoće skrenuti pažnju muškarca. A ko je ne bi primetio kad je bila jedina žena koja je banula iz šumarka i šeta se po polumračnom dvorištu? Peđa je seo na rub prikolice i čekao da se ona zavuče između njegovih kolena. Ponovo su bili blizu šireći  nozdrve i upijajući miris već prohladnih noći. Sonja je iz torbice izvadila toplu kiflu i pružila mu. On je osetio da je to neka posebna kifla i lagano ju je rastvorio. U njoj je bila presavijena fina plava salveta, na kojoj su rukom bile nacrtane pahulje. Bilo ih je možda i stotinu, i sve su bile gotovo identične.

"Jesu li ovo načinile tvoje rukice?“, upita Peđa.

"Jesu“,  ponosno i važno će ona.

Peđa je zagrli nežno, a njoj se učini da joj je istisnuo sav vazduh iz pluća.

"A znaš li Sonja da na celom svetu ne postoje dve jednake pahulje?“, upita je.

Sonja  se odjednom rastuži:

“Pa ti ne voliš moje snegove.“

Oči joj prosto zaplivaše u suzama, okrenu se i otrča u mrak. Trčeći nepoznatom stazom Peđa je posrtao, ali ju je ipak nekako stigao. Otimala se kao divlja mačka u gvožđu.  

"Volim sve tvoje snegove", ponavljao je sve dok njen otpor nije prestao.

Umirila se potpuno i kao da je stojeći zaspala stegnuta njegovim rukama. Nekoliko minuta kasnije mali šumski jež je pretrčao stazu. Peđa je zurio u mrak i grizao usnu da ne zaplače. Još juče se zakleo da je nikada neće povrediti. A dok su stajali činilo se da je nebom klizila kap čarobne boje.

Sonjica je u biti bila veselo "stvorenjce" i nije bila zlopamtilo. Već sutradan su se odmarali u letnjikovcu, a zatim su otišli da gledaju izloge zaključanih radnji. Njih je Sonja zvala pozorišta ili predstave. Bila je jedini „gledatelj“, u prvom redu zamagljujući staklo svojim dahom. Kad bi prošao neki prolaznik na trenutak bi proverila da li je njen zaštitnik tu. Sve se manje plašila ljudi i više uživala u večernjim šetnjama. Prošli  bi ispod pijačne rampe i otišli do zida sa njegovim slikama.

"Ovo je veliko kao voz!“, oduševljeno bi kliktala Sonja stojeći tačno na polovini širine slike, jer joj je Peđa rekao da se tako najlepše posmatra.

Nekad je trebalo i ceo minut da odredi tu polovinu slike očima ga pitajući: "Jel ovde?" A Peđi se duša smejala okupana eterom ovog posebnog bića. Sonja se dosetila krede i ispred svake slike je crtom označila polovinu. Trčkarala je od crte do crte i posmatrala ozbiljna kao da obavlja neki važan zadatak. Slike koje su joj se svidele dobijale su srce pored crtice. Uskoro je svaka slika dobila svoje srce. Imala je trideset i tri godine, telo Afrodite, um deteta, a dušu preko ruba svemira.   

Jesen je zašla u oktobar i zahladilo je. Peđa je prešao da spava pod svojom tezgom. Letnjikovac je ostao pust u onom dvorištu. Sonja je  dolazila uveče u osam, i često je donosila neku poslasticu i novu salveticu sa snegovima. Nije  im bilo lepo kao u letnjikovcu, nisu imali pogled na šumu, smetali su čuvari, prodavci i perači ulica. Zato su vreme uglavnom provodili u dugim šetnjama, i redovno bi se počastili kolačem u obližnjoj slastičarnici. Tada bi Sonja, po pravilu, dobila brkove od šećera, a nos i haljinu bi ubrljala krempitom. I dok je trljala fleku sa četvrtom čašom vode, Peđa je bio siguran da posmatra nešto prosto otkinuto od nekog drugog  neba. Nesvesna svoje lepote ogolila bi bedro tražeći zalutalu bubu nošenu prohladnim vetrom. A na tom bedru on je video stotine belih košuta u trku, klizili su oblaci puni njenih snegova, počivala je ljubav.

Obećala mu je biti najbolja devojka. Predosećao je nešto nejasno i plašio se ove sreće.

Sledila je oštra i vetrovita zima. Peđa je, nekako odjednom, počeo iskašljavati šake tamne krvi. Otišao je u bolnicu gde su utvrdili rak pluća u poodmaklom stadiju – verovatan uzrok: udisanje otrovnih boja. Pokušana je hemoterapija i odustalo se u pola ciklusa. Vraćen je da umre pod Tezgom br. 37. Sonja je dolazila svaki dan i ostajala sve duže. Izbacila je svu preostalu boju i odeću koja je upila taj miris. Oprala je taj limeni sanduk u kojem je Peđa ležao ošamućen Trodonom i Morfijumom. Borila se sa strahom od ljudi. Strah nije jenjavao, ali je ona morala biti uz Peđu. Uskoro se preselila i spavali su zajedno pod tezgom. Donosila je hranu od tetke, debela Anđa je uvek bila tu da nešto skuha, pomagali su i seljaci, i pijačni travari, svako sa svojim receptom za ozdravljenje. Neko je na tezgu prikačio veliki natpis: ’’Ovde spava Peđa!“, a ljudi su danju zaobilazili to mesto da ne smetaju.

Pijačna Uprava se uskomešala. Već odavno su dolazili likovni kritičari, slikari, povesničari umetnosti, novinari, političari i ljudi od uticaja da posmatraju "Peđine murale". Zid je ograđen konopcima i mesinganim stubićima uz koje su se često tiskali i posmatrači. Znalo se  da je to naslikao neki beskućnik što spava na pijaci, ali ukradenim bojama, na tuđem zidu, potpuno svojevoljno i bez ikakve nadoknade. Doduše, Uprava mu je prestala naplaćivati zakup tezge i tolerisala da spava u njoj. Već duže vreme mnogi su pijacu počeli zvati "Peđina pijaca". Peđa se nije obazirao na sve to, on je bio rođen da slika i slikao je. Osim Sonje, sve ostalo je bilo nevažno. Ali sad se stvar izmenila. Za pijačnu Upravu nije bilo ni malo prijatno da neko, ko tu bespravno spava - i umre. S druge strane, procene vrednosti Peđinih slika  su vrtoglavo rasle i sve je prestalo biti lokalna stvar. Konačno je Gradski odbor odlučio da se zid proglasi delom od posebnog umetničkog značaja, i kao takav da  se izreže na delove, zaštiti i izloži na odabranim središnjim mestima u gradu. Naravno, Peđa kao autor je imao pravo prigovora na rešenje što on, s obzirom na svoje zdravstveno stanje, nije učinio.

Tako je zid pod hitno, ali pažljivo, izrezan u 62 bloka, svaki  s jednom slikom na sebi. Dve stotine metara odatle ležao je njihov tvorac, polumrtav i svestan samo Sonjinog prisustva. Svaki blok je dobio okvir od prokroma i ceo eksponat je dodatno zaštićen sigurnosnim staklom, uređajem za kondicioniranje vazduha i reflektorima. Slike su postavljene na najlepšim mestima: na trgovima, raskrsnicama, parkovima, ispred  lepih zdanja, na šetalištima, u holovima pozorišta i fakulteta. Sve je završeno u poslednjim danima decembra. Milionski grad kao da je prodisao nekom novom nedostajućom dušom, koja je bojila okićene novogodišnje ulice. A ta ista duša sve pliće je disala i  ispuštala svoje zadnje kapi. Sonja kao da je te kapi hvatala svojim malim dlanovima, i neumorno ih vraćala u izmučeno telo. 

Dolazila je nekoliko puta tetka da ga odvede u njenu kuću. Peđa nije hteo, govorio je kako se mora navići na mrak.

"Hajde zbog Sonje, njoj će lakše biti.“, molila je bezuspešno.

To nije  bio običan poziv, to je bio poziv da se umre u njezinoj kući. Znao je to Peđa i nije prihvatio da svaki put kad Sonja prođe nekom sobom pomisli: ovde je umro moj Peđa. Zato je hteo da skonča tu, pod tezgom, koja će se kad-tad odneti i pretopiti u novo gvožđe ili baciti. Na tom mestu  staviti će druge tezge, a kad mesto promeni izgled, onda se čini  kao da ono ranije nije ni postojalo. I sve je to u slučaju da umre, a  slučaj se po nekima  morao već dogoditi.

Ležali su u svom mraku. Već od pet sati popodne na pijaci nije nikog bilo. Prodavci su požurili svojim kućama, neki i drugim gradovima, jer vremena nije bilo. Večeras se slavi Nova godina. Neprodane posečene jelke su ostale razbacane na betonu, neke i s busenom i korenjem. Davane su danas u bescenje, ali su ostale prekobrojne. Nije bio njihov dan. Ipak, pijaca divno miriši na iglice i iskapanu smolu. A sitan suv sneg veje i nošen vetrom udara o zidove tezge, pa šušti kao mlaz šećera što se rasipa po dnu tegle.

Unutra opet snegovi, ali oni topli Sonjini snegovi na salvetama, nalepljeni po svim stranama limenog sanduka. Jedina svetlost je  jedna  sveća. Na polici iznad  njihovih nogu je komad pečenog mesa, lonac s tekućinom punom trava, hleb, i nekoliko  kolača. Peđa je kratko, plitko disao, okrenut ka Sonji. Između njih treperi ona sveća i naizmence povija plamen od njihovog daha. Napolju se komešaju psi skitnice priljubjeni uz toplo dno tezge. Grad je slavio. Videlo se to po prozorima osvetljenim raznobojnim lampionima, pustim ukrašenim ulicama, vatrometom i muzikom na glavnom trgu. A u onom mraku život je jedva disao. Pretakao se zamućen krvlju iz ispucanih kapilara u Sonjina pluća, i vraćao se kao eliksir za ponovni udah. Da je mogla promenila bi strane sveta, našla bi novu planetu gde se ne mora disati i gde se ne mora umreti.       

"Peđa, ja bih htela da imamo bebu.“, kazala je tiho kao zeba, gotovo uplašeno.

Peđa se nije pomerao. Ponovila je to još nekoliko puta. On, kao da se budio iz  stoletnog sna, prvo se  nasmešio, pa otvorio oči. Sklonili  su onu sveću na jedinu policu. Prvi put je pred muškarcem razgolitila grudi.

"Nemoj gasiti sveću, hoću da gledam snegove.“, prošapta ona.

Tu noć, kada se slavila Nova 1992. godina neko je trebao umreti, a nije. I niko, osim tihe Sonje nije znao zašto. Samo ona je znala da pahulje na plavim papirićima nisu nasumice nacrtane, već u tačnom položaju zvezda. Ona ih je crtala posmatrajući kvadratiće noćnog neba, i svakom kvadratiću je nepogrešivo pamtila mesto. Prvi poklonjeni snegovi su predstavljali sazvežđe Ribe u kojima je rođen Peđa, zatim je nacrtala svoje Škorpije, a onda još šezdeset kvadratića. U pravilnom rasporedu njeni snegovi su imali magičnu snagu. Zato Peđa te noći nije mogao umreti, jednostavno ona mu svojom dušom i telom nije dala. Sklupčani kao dva ježića tiho su spojili duše. Ujutro ih je čekalo iznenađenje. Sneg do njihove tezge bio je utaban kao da je tuda prošlo stotine ljudi. Tezga br. 37 bila je prepunjena poklonima. Kažu, da je baš u Novogodišnjoj noći, na nekoj lokalnoj televiziji, data kratka priča o neprimetnom Peđi, neverovatnim muralima, bolesti, i njegovom čudnom isposničkom životu. Pored hrane, na tezgi je bio veliki štafelaj, raspakovane i neotvorene kutije sa bojama, četkicama, ćebadi... Do same strehe je visio privesak s ključevima s kratkom porukom: "Otišla  sam".  

Stan je bio čist i uredan, bez ijedne Zoine osobne stvari - Peđine bivše žene. Soba u koju su ga uneli je bila topla. Tek tada je Peđa osetio koliko je zime nakupljeno u njegovim kostima. Spavao je gotovo dvanaest dana, sanjajući neke bele svodove kroz koje je lebdio, i snegove, puno Sonjinih snegova. Kad se probudio osetio se laganim kao pero. S radija je dopirao Vangelis, ceo moćan orkestar, ali tiho, dopuštajući da se čuje nežan dah soprana. Pogled ka prozoru je  zaklanjala Sonja. Od bljeska svetlosti nije mogao videti da plače, ali čuo je kako kapaju suze. Znao je da se pred samu smrt ljudi tako osećaju, sve  je on znao,  ali zbog snegova na tavanici nije mogao da umre.

Peđa se čudesno oporavljao. Još se ni led na rekama nije otopio, a on je sa Sonjom već šetao Ušćem, doduše lagano, pedesetak koraka, pa odmor. A ona je kao kozlić, veselo trčkarala tražeći od njega da  joj tačno pokaže gde  prestaje  Sava, a počinje  Dunav. U njenoj glavici je to bilo jako važno da je morao pokazati  jednu tačku koju je ona odmah označila kredom. Skakutala je levo i desno od oznake klikćući: ’’Dunav, Sava, Dunav, Sava...’’. Od  radosti i uzbuđenja mu je prišla i po običaju, odspavala minut-dva na ramenu, a onda opet prhnula kao vrabac.

Od te davne Nove 1992. godine kao da je sve krenulo na bolje. Sonja je "kao od  šale“ rodila zdravog zlatokosog dečaka, a zatim dve prelepe blizanke. Peđa je prodao svoj stan i preselili su se u veliku kuću Sonjine tetke. Dogradio je sa severne strane prema vrtu atelje u staklu. Nije se nikada pojavljivao na televiziji, nikad nije imao svoje izložbe, nije  išao na slikarske kolonije ili akademske skupove, nije voleo kad  bi na  vrata zakucali novinari. Sve  što je imao da kaže govorio je slikama. Reči nije štedeo samo u društvu Sonje, prijatelja i dece.

Zbog pritiska javnosti, grad je odredio da mu se na ime "prisvojenih“ murala godišnje daje naknada od 0,3 posto od procenjene vrednosti. Praktično, da mu se za 333 godine isplati vrednost uzetih slika. Peđa se nije povodom toga nikad oglasio. Dodeljena cifra je bila značajna za ono vreme, i s njom se moglo lepo živeti. Sonja i Peđa su tim novcima izgradili prihvatilište za nezbrinutu decu. To su bile drvene kućice paviljonskog tipa povezane hodnicima. Kućice su zadirale u šumu i imale čudan raspored, jer nijedno drvo nije zbog njih posečeno. Zajedno sa  tetkinim dvorištem oformio se poluotvoreni  atrijum idealan za igru dece iz celog kraja.

Uvek su imali dvadeset i osam sirotana, i to su bila odabrana deca koja  se po domovima ili sirotištima nisu mogla uklopiti s ostalom decom. Za neke su to bila retardirana  deca, a zapravo su bila suviše jednostavna, osetljiva, naivna, i nadasve iskrena bića. I svi su oni odmah potrčali ka Sonji kao prema izgubljenoj majci. Čudno je kako se te neshvaćene duše odmah međusobno prepoznaju, a onda suzama isplaču sve godine samovanja.

Divno se starilo. Deca su se školovala, pomagala u pekari, slikala s Peđom, išla na zanate i fakultete, rasla. Sonjina zlatna kosa je postajala  seda. Divno joj je pristajala, zapravo njoj je sve divno pristajalo. Iako su imali kuhare, sobarice i vaspitače, ipak je ona bila najvažnija figura u životu te dece. Često bi se zaigrala s njima i zaboravila na vreme.

Imala je problema s tim vremenom. Jednom je Peđa morao za nju meriti koliko je to jedan dan čekanja. Ona je radila svoj redovan posao, ali je i čekala, sve dok joj Peđa nije rekao da je prošlo 24 sata. Tako je ona naučila koliko je jedan dan čekanja. Dane kada se nešto čekalo Sonja je nazvala "danovima", jer su bili dugački. A za vedrih večeri se i dalje dešavalo da jednostavno ode šumskom stazom. Vratila bi se za sat-dva s plavim papirićem punim novih zvezda. I dalje je svet merila kiflicama, daljine svojim koracima, a čekanje "danovima".

I grad se menjao od one davne 1992. godine. Novogodišnji pokloni s Tezge br. 37 su podeljeni  domovima  za nezbrinutu decu, ali su i dalje pristizali. Oglašeno je da se pokloni daju siročićima i doniranje je postala tradicija. Bilo je dovoljno na paketu napisati ’’Tezga 37“ i poštanski broj grada. Vremenom, sve tezge na pijaci su isečene i odnete na otpad. Samo Peđina tezga je nanovo ofarbana, zamenjen je okvir na njenom prozorčiću širine pedlja, a broj 37 je pozlaćen. Postavljena je  na najživljem trgu u gradu, na velikom zelenom ostrvu s kružnim tokom. Zbog poštara, donatora i turista napravljen je podzemni prolaz do ostrva oko kojeg se večno okretao život. 

Peđa je puno slikao. “Grad“ mu je  donosio u dvorište ogromne blokove betonskih zidova napravljenih po posebnoj recepturi. U proseku četrdeset dana -  jedan blok, koliko je i trajalo oslikavanje. Mural bi bio odnet, a trg ili ulica bi dobili novi ukras i novo ime: Nebeska harfa, Usamljenost, Iris, Kruna, Imperija, Valentinovo, Čarobna klupa, Prelet, Vetrenjak, Čerga, Suton, Horizonti vremena, Medaljon, Sat, Leonardo, Ispraćaj, Gnezdo, Slučajan pogled, Enigma, Noćni flert, Elektra, Oblivion, Dodir neba, Čipka, More... I svaka od tih  slika je bila jedna ispovest njegove nedokučive mašte, bestidan prikaz čiste duše, htenja i neuhvatljivih "nedosega". Njegovi vodopadi su hučali, lišće je treperilo, u naslikanim žilama je pulsiralo srce. Ispod beline se provlačila  ona kap crne, tople  i žive nestvarnosti.

Vremenom mu je vid slabio, a u ruke se sve žešće zavlačila reuma. Zbog toga je radije pisao nešto što nije nikom pokazivao. Uživao je da posmatra svoje bliznakinje kako oslikavaju isto platno počevši svaka sa  svog kraja, a na sredini savršeno sve uklope u jednu celinu. Slikale  su van svih tehnika i pravila slikanja kao i otac. Jednom su slikale  suncokrete u polju, počele ujutro a završile uveče. Cvetovi na slici su pratili putanju Sunca od istoka do zapada, u zavisnosti kad su naslikani. Na kraju su, bez ikakvog međusobnog dogovora, naslikale bogato okićenu metalnu kapiju iza koje se njihalo polje. Oba krila kapije su bila identična i dodirivala su se tačno na polovini slike. Posvađale su se oko toga na kojem krilu će biti brava i naravno, obe su je nacrtale na svom krilu zajedno sa naglašenim ključem. Sva deca su bila jednako voljena. Njih petoro nisu mogli pohađati redovne škole i ostali su zauvek kod njih. Pomagali su Sonji i tetki u pekari, šmirglali Peđine ramove, pravili ukrase od cirkona, uostalom kao i sva njihova deca, samo su ostala tu u toj kući njihovog večnog detinjstva.

U jedno letno predveče, Peđi stiže pismo iz Švajcarske od bivše žene Zoe:

"Znaš Peđa, nedavno sam prošla tvojom ulicom. Neka nepoznata deca, njih troje, smješila su se sa prozora. Htela sam pokucati, ali opet nisam. Sada sam u Cirihu pa ću u Lugano, a posle za Beč. Zapravo, ja nigde nisam. Neki kažu da sam bogata. One moje slike koje si nazvao škrabotinama, odlično se prodaju. Kažu da su čudesne, iako i ja znam da su prazne. Prazne su kao i ja sama. Nikad nisam imala šta ponuditi. Izgleda da je i svet prazan, posve sličan meni. Ipak na momente sam i ja ponešto istinski ’osetila’...

Sećaš  li se  druge godine  Akademije? Ti zapušten, kao i mnoga deca kojima su roditelji rano umrli, a ja utegnuta u najnovije haljine iz Trsta. Doveli su jednu staricu da nam pozira. Obnažena, nepomično je sedela satima samo bi povremeno, s onih nekoliko zuba, zagrizla požutelu jabuku. Gladna, smežurana, ružna, s kožom boje prašine. Samo si ti  pronašao njene lepe oči koje niko nije primetio. I nacrtao si te oči kristalno oštro, jedva navlažene presahlim suzama, bez patetike i izmišljenih ukrasa. Te oči su čekale večeru, jednu običnu večeru. Telo si prikazao baršunasto kao  maglu iz koje su izvirivale oči. Nije bilo prvi put da svi ostanemo zamrznuti pred tvojim crtežom. A onda je došao mentor, čuveni proslavljeni Vučković, i osuo paljbu kako je ovo čas  gde se  vežbaju proporcije. Besnim potezima ugljena si pokazao da i to savršeno umeš, i da je proporcija samo proporcija, a zatim si pokidao crtež. Tada sam osetila da ti jesi jedinstven, a da će ’slavnih Vučkovića’ uvek biti. Tada sam te zapravo zavolela pokušavajući da pratim tvoj let, ali tebe nisam mogla slediti.  

Ni brak nam nije išao. Znam da  sam ludila posmatrajući kako si deset dana slikao neku minijaturu. Zvala se ’Staza za Besni Fok’. Na njoj je neka rasklimatana kočija zamicala putem koji vodi kroz neku vatrenu šumu, a šuma je skrivala cilj puta. Možda sam je shvatila tek one novogodišnje noći  kad sam te napustila. Izvini, zapravo nisam imala hrabrosti da s tobom pođem tom šumom. 

Kažem ti, nisam smela  da pokucam na tvoja vrata, ali sam obišla grad. Dugo me nije bilo. Ceo grad sada miriše na tebe, kao što tvoja ulica miriše na vašu pekaru. Ti si stvarno živeo. Obišla  sam i tvoju Tezgu br. 37. Postidela sam se svoje sebičnosti, ali nadam se da ima vremena  da bar nešto ispravim. Prisetila sam se kako si bezuslovno otišao iz  sopstvenog stana i spavao na ulici sedam godina. Prvo sam mislila da  si lud, a onda sam za Novu 92. shvatila da je to dobrota koju ja nisam znala da prihvatim. Obiđoh i najlepši trg u gradu ’Trg tratinčica’. Rasplakala sam se pred tvojom ogromnom slikom starog sveštenika s tratinčicom u ruci. I sve je opet bilo u njegovim očima, u onim iskrama, i čini se da  fali samo jedna iskra da dobrota pređe u ludost. Tebe je mogla razumeti samo Sonja, ona te je  jednostavno znala ili osećala, jer ste zapravo isti. Možda ona ima samo iskru više ili manje od tebe...“

Peđu zaboleše oči od naprezanja te odloži pismo na sto. Pogleda poleđinu koverte - Zoja je zadržala njegovo prezime. Da li se ikad udavala? Šta je sve radila, gde je  putovala? - pomisli Peđa. Iza nje  ostade seta, kao posle nekog neuspeha koji se da preboleti. Zapravo, njegov život je počeo onog trenutka kad je Sonja prvi put zaspala na njegovom ramenu. Sve ostalo je prema tom trenutku bilo minorno. Skoro nigde nije putovao, čak ni do Trsta. Od svega što je naslikao malo toga je video svojim očima, ali  kao da je sve već osetio negde u sebi. Poznavao je ljude koji su obišli svet, a upamtili samo ukus kafe u avionu ili cenu nekog šešira u Johanesburgu. Zvao ih je „praznim ljudima“ ali to nije nikad glasno rekao, jer napokon takvi su siroti rođeni.

A sve prave vrednosti su bile tu pred njim, u ovoj kući, u dvorištu, u paviljonima što se naziru u šumarku, u kutiji od bombonjere gde su čuvani svi snegovi. Iz ateljea, u kojem je sedio, imao je pogled na  dvorište i deo dnevne sobe. I sve  je nekako ugodno predvidivo. Čuje se zveckanje tanjira i escajga, jer se bliži večera za njih trideset i osmoro. Stolovi se pod verandom spajaju i pokrivaju belim stolnjacima. Sva  deca učestvuju u pripremi osim nekoliko zaigranih mališana.

Po kuhinjskoj stolici postavljenoj na sred dnevnog boravka zna da nešto nije u redu. To je znak da se nešto kuha u Sonjinoj glavici. Napokon, ona nesigurno ulazi i seda na rukohvat Peđine fotelje. Mazno ga gura bokom neodlučna da nešto kaže. Peđa namerno ćuti i čeka da se ohrabri.

"Znaš Peđa, danas sam bila u Zvečanskoj, i videla sam jednog uplakanog dečaka. Mnogo je sladak i odmah mi je dao ruku, pa sam morala da ga podignem."

"Jel' bio težak?“,  našali se Peđa, znajući šta sledi.

"Ma sve same kostice.“, odgovori Sonja.

"Ne kaže se kostice nego koskice.", ispravi je Peđa kroz smeh.

"Moramo da ga uzmemo.", molećivo će ona.

“Ali Sonja, već smo se dogovorili da ne posvajamo malu decu, jer smo oboje omatorili."

"Tebi se ne dopada moja seda kosa?", zaplakano će Sonja.

"Tvoja kosa nije seda nego kao da je od platine."

"Šta je to platina?", upita ona.

"To ti je nešto najskuplje na svetu.", reče  Peđa.

"A koliko je to kiflica?"

"Milion!", odgovori Peđa.

"Onda ćemo prodati kosu i uzeti dečaka.", uporno će Sonja.

Još jedan poljubac i Peđa je morao da popusti. Od uzbuđenja je odspavala dva minuta na ramenu, i veselo požurila u crvenim patikicama da postavlja večeru.

A kroz ta vrata za njom, kao da su se tiskale sve one zvezdice što ih je crtala kao pahulje i zvala snegovima. Noćno nebo je ponovo pustilo svoju crnu kaplju koja se razdanila u svetlost lampiona. Peđa je uzeo onu stolicu i odneo je u kuhinju. Sada je baš sve bilo  na svom mestu. Bilo je teško održati obećanje da Sonja nikad  ne sme da zaplače. Evo sada u vrtu plače od sreće. A i ja ne znam šta mi je. Ma nije mi ništa. 

 .............................................................................

Posveta

Ja znam da je teško poverovati da ima neki grad u kojem postoji oznaka gde se Sava uliva u Dunav, u kojem postoji Trg tratinčica, gde postoji Tezga br. 37 oko koje se okreće život, da postoji Peđa koji sa kapljicom crne boje dobija belu.

Ali sigurno znate da postoje ljudi i deca koja nikad neće naučiti čitati, koja će vrednosti meriti kiflicama, daljine svojim koracima, čekanje "danovima", a njihova će mašta biti zauvek ispunjena  nekim njihovim snegovima.

Ova priča je posvećena jednoj trideset sedmogodišnjoj Sonji, divnoj, naivnoj, iskrenoj, i njenoj majci, koja se od početka sama stara o njoj. Žive same u stanu na zadnjem spratu ispod betonske ploče. Imaju divnu terasu s cvećem, malu penziju, nekoliko prijatelja i to je sve.

Nedavno zapitah:

’Ko je Sonja?“

A majka mi reče:

"Ona je ponekad dete u telu žene, ponekad žena puna želja, nekada hirovita, nekada dobra. Ponekad raspoložena i spremna za šalu, nekada tužna i svesna svoje nemoći. Fantazija joj često zamenjuje stvaran život, ali srce joj je uvek isto: neiskvareno i čisto. Zbog toga ne može podneti laži i grubosti. Obećanja njoj data ne smeju se prekršiti, sve pamti i jako je to boli, i može zauvek zbog nečega tugovati. Želje su joj ogromne, ali može biti sretna i sa sitnicama... ne znam šta bih ti rekla, ona je i danas za mene zagonetka i otkrivam je svaki dan pomalo."

’Koji je njen najveći greh?“

"Obavezno moram ’platiti ekstra porez’,kad je pošaljem u prodavnicu preko puta. Neće otići ako ne kupi i neku, makar i najmanju sitnicu sebi! Inače zapamti sve što ja zatražim da kupi. Ipak nosi mobilni i kada misli da je sve uzela, zove me da mi to kaže. Onda utvrdimo da li je dobro i retko kada pogreši.“

’’Plaši li se ljudi?“

"Da, ali samo ako vidno ispoljavaju grubosti, prostote, to ne podnosi, više je to nekakvo razočarenje, pa i revolt, dobije želju da ’održi predavanje’."

"Voli li da se mazi kao dete?“

"Ne, to nikako, nikada se prema njoj ne sme niko odnositi kao prema detetu, čak ni pomaziti. Ona smatra da je odrasla! Jako voli malu decu, i životinje. Kada bi se ona pitala u stanu bi bilo sto mačaka i pasa! Osetljiva je na tuđu patnju, bol i suze. Ja nikada ne smem plakati pred njom.“

"Smem li napisati posvetu tako da bude jasno da se radi o tebi i Sonji?“

"Nemoj, nikako!“

’’Zašto?“                                                                                                 

"Zato što je to samo moj deo mog života i tako će ostati. Ovo o meni znaš samo ti. Ja sam naučila koliko su ljudi zli.“ 

Sonjin najveći greh su one izmoljene čokoladice iz prodavnice.

Koji je vaš najveći greh?

Koji je moj najveći greh?

Da li treba dodati samo onu kap crne boje da iz nas bljesne svetlost, da iz nas konačno prhnu snegovi?

A i ja ne znam šta mi je. Ma nije mi ništa.

Kotoraš Pepi