Kaput

Ne znaš ti kako boli kaput. Kako žuljaju cipele. Kako peku oči. Ne znaš,  kada si ljut, a zidovi prazni, kada ti lasta dobru vest donese a ti se tri puta oko sebe okreneš, uzmeš telefon u ruku, pa ga spustiš. Smeje ti se, a soba odjekuje prazna. Isplačeš i ismeješ dan, zatvoriš oči i čekaš sledeći.

Govoriš mi o pustinji u kojoj nikada nisi bila. Patiš za tišinom koju nikada nisi okusila. Znaš li ti uopšte kakvog je ukusa mrak? Trnu zubi dok ga žvaćeš, bole vilice, kotrlja se kao kamenje kroz grlo. Gorak je da oči zasuze, slan da koža zapeče, ljut da ti dođe da povratiš. Ali, onda bi ponovo morala da žvaćeš pa se suzdržiš. Noćima sanjaš zoru, a onda kada svane kao dan mrmota, volela bi da traje tren, pa da ponovo utoneš u sumrak i balon od sivila. Tamo je nekako ipak sigurnije. Makar nema ljudi da im se na silu osmehuješ. I onda ne možeš da se odlučiš, bi li radije igrala sa nesanicom, ili klizala po ledu sa suncem uporno pokušavajući da se uklopiš u sopstveni biološki sat.

Govoriš mi da te guši telo pored koga spavaš. Da ti svaka ćelija sanja beg. A, znaš li uopšte gde bi pobegla? Kada jednom iz kože odeš ta se vrata više nikada ne otvore. Nema nazad. Ne mariš. Sanjaš i dalje. Ne znaš ti da je moguće i ne sanjati. Ništa. Baš ništa. Ne znaš kako je kada čezneš makar i za noćnom morom. Samo da ima nečega. Bilo čega. Dok boli živa si. Kada ništa ne boli, nema te.

Ne znaš ti mila moja kako boli pokisla ulica, a kiša i ne pada. Nakvasile je tvoje oči. U borbi imaš cilj, svrhu. Na praznom putu nemaš ništa. Ideš negde i jedino se nadaš da tamo ima nečega. Makar i bojnog polja. Čak ti i krv uspori, vuče se kroz krvotok, bezvoljno, samo postoji i ništa više. Samoća je besmisleno beskrajno polje ljubičica. Dok gledaš u noge vidiš cvetove i male stabljike, kad podigneš pogled, sve to isto samo milion puta veće. Lepo je. Priznajem. Lepo je i šta sa tim? Čemu lepota kada je sa nekim ne podeliš? Čemu mirisi ako ih sam udišeš? Lepo je. Dok ne izdahneš, a onda sve ispočetka. Bezbroj puta jednako ponovljenih udisaja i izdisaja. I beskrajno ravno polje istih stabljika. U takvom bi te polju i kopriva obradovala da je sretneš. Makar bi ti na kratko ubrzala disanje i krv u telu.

Ne znaš ti kakav je taj svet za kojim čezneš. Tvoja te bojišta umorila. Neprijatelj se savladao. Osećaš da gubiš.

Pa šta ako gubiš? Izgubi. Padni. Odmori polomnjene kosti i namodrene grudi pa kreni ponovo. Živa si dok padaš i ustaješ. Živa si dok krvariš. Pokreni srce da napumpa novu krv. Nadoknadi šta si izgubila pa sve ponovo počni. Svaki put. Mnogo puta ako treba.

Ne znaš ti koliko su teški putevi na kojima nema borbe. Svi do jednog jednako prazni. Ne hvataj se za granu koja ne može pući, zauvek ćeš ostati da na njoj visiš. Ni živa ni mrtva. To je najgora smrt koja može zadesiti jedno ljudsko biće. Smrt dok telo još postoji. Takve su smrti večne.

Kada ti se ponovo javi ista želja ti stani. Udahni duboko vazduh od krvi i svežeg znoja, zatvori oči i sačekaj malo. Proćiće te. To te samo ljubičice zovu užasno usamljene u moru istih i potpuno same u gomili, zovu da se razonode, da probaju da ožive, jednako su živo mrtve kakva bi i sama bila da im se pridružiš. Sačekaj. Mahni im samo i vrati se u svoj boj.

Ostani i bori se. Dok god te ima u nečijem oku kao odraz svih tvojih daljina, postojaćeš. I nikada nećeš saznati kako bole kaputi kada kreneš da pobegneš. Ako i treba negde otići, treba otići ka nečemu, nikako od nečega. Ono čemu ideš pre ili kasnije ćeš naći, ono od čega bežiš, pre ili kasnije će te stići. Ne zaboravi to nikada.