Knjiga sudbine (četvrti deo)

Pisala je do prvih petlova. Reči su same pronalazile put do slova na tastaturi, prsti su užurbano leteli po tipkama, kao da se boje da će misao uteći. Preplavljena emocijama, tonula je sve dublje u lavirinte nedosanjanih snova, koji su se otvorili i obuzeli je. Sve detinje žudnje i maštanja oživele su iznova u njoj, oličene u slovima koja su se ređala na ekranu pred njom. Negde pred zoru, umorna i ophrvana zanosom stvaranja, samo je spustila čelo na savijenu podlakticu leve ruke i utonula u san.

"Stojim na brežuljku sa kojeg puca veličanstven vidik na daleke vrhove Karpata pod snegom i vijugavi zeleni zid vrba i topola iz kojih se ponegde pomalja odsjaj sunca u vodama moćnog Dunava. Ispred  mene je staza koja vodi do sela u nizini i utvrđenja na kamenitom platou nad njim. Pored mene mirno pase vranac, u daljini vidim stado i veselu decu koja trčkaraju oko njega. Sloboda miriše na majčinu dušicu i divlju nanu, vetar peva o dalekim panonskim stepama iz kojih dolazi, noseći oblake i blagorodnu kišu u njima.  Udišem je kao lek, kao snagu, kao gutljaje života o kojem sam maštala i koji sam čekala od kad za sebe znam. Čekam mog Istoka i njegove ratnike da se vrate iz prvog prolećnog lova. Čekam ga da mu kažem radosnu vest. Jutros sam osetila da u meni kuca još jedno srce, blagoslov naše ljubavi. "

Reski zvuk zvona je prenuo iz sna.  Otvorila je oči i zbunjeno se osvrnula oko sebe.  Sunce je obasjavalo sobu nekom tihom, mekom svetlošću, između razmaknutih zavesa na istočnom prozoru. Neko je bio na vratima, a nije nikog očekivala. Kada se zvono još jednom oglasilo ustala je i otvorila, potpuno nespremna za bele rade i ruku koja ih je držala.

"Rekli su mi da si se vratila. Nisam verovao, ali sam morao doći da ipak proverim. Znaš, proleća bez tebe nisu bila vredna pamćenja. Ima li nade da ovo zapamtim za ceo život? Nisam  odavno  onaj tvoj Istok, ali bih sve dao za šansu da opet to postanem..."