Kredenac pun uzdaha

Proteže se u krevetu, tek što je otvoril oči. Leva podlaktica udara u drveni okvir, desna šaka pada na knjigu. Uvek joj je postelja puna knjiga, otvorenih, pročitanih, izgužvanih listova punih ušiju. Ali neka. Voli knjige. Svaka miriše na onog koji joj ju darovao. Jutros je to „Vreme“ Zafrasanskog, posledni njegov dar. Rodjendanski. Pre samo dve godine na jastuku bi bila njegova glava. Male mišje oči bez naočara i slatki osmeh.

- Dobro jutro.Kako si spavala?

- Kafa. Ili čaj?

- Ti!

Seća se nekih drugih i drugaćčijih budjenja. Sada prelistava knjigu. I razmišlja kako se tu našla. Kada  je baš tu uzela. Ne seća se. Pročitala ju je u dahu, naročito kad je videla podnaslov.

„Vreme  Šta ono čini nama i šta mi činimo od njega.“

I njegovom rukom ispisano „Dragoj S. da ova inverzija što duže traje“.

Inverzija? Da. Osmeh radost, optimizama u svakom danu. Pamtio ju je drugačiju. Uplašenu, stegnutu, zabrinutu za budućnost dece. Majku. Sebe.

Kako ću sve to sama?. Pomozi mi, molim te, hiljadama, ma stotinama hiljada puta mu je to izgovorila.

I pomagao joj je. Uvek. I kad je pitala i kad nije tražila. Uvek je bio tu za nju. I uz nju. Makar kao knjiga na jastuku.

Njena kuća je bila mesto za sve. I nedeljni ručak ili kasni doručak posle bazena, i večernju kafu, hmmmm od kad se to zove kafa. I vino na terasi, cigareta posle.

- Ma puši slobodno, ne smeta mi. Ti znaš koliko volim taj miris. I makar dahom da ga osetim. Kad ja već ne pušim.

Oduvek se divila njegovom hedonizmu. Dobar biftek, odlično vino. I jedna cigareta, samo jedna. Posle nje.Valjda mu je ona u toj gozbi bila dezert. I imenom je to potvrdjivala. A on njoj oslonac, stena za koju se čvrsto hvata da ne sklizne u provaliju. Njen čovek.

Kako to divno kažu naše seljanke. Pod naramkom drva koje nose iz šupe u kuću da nalože ognjište, dok on puši uvijeni duvan i džara žaračem vatru. Ona je srećna što je on zadovoljan. Njen čovek. Grkinje ne dozvoljavaju svojim muževima nikakav težak fizički rad da bi uveče bili odmorni za njih. I ona bi uvek,  govoreći o njemu, rekla moj čovek. Jeste bio njen. Pred Bogom i ljudima. Onima koji su to bili. I umeli da vide. Neljudi za njihovu priču i nisu bili bitni.

Njegov stan, momački, ostao od majke, već je bio druga priča.

Imao ih je puno po gradu. Sve u elitnim naseljima. Senjak, Dedinje, trahinjić. Za decu, porodicu, francuski balkon, lelujava bela zavesa koja se vuče po podu, vrt sa svetiljkama. Ali hladno. Sterilno, Bez uzdaha i jecaja. Čemu balkon, ako se vrata drže zatvorena?

- Videće nas neko. Zatvori prozor, čuće nas komšije.

Koliko je puta to čuo.

Nije volela da ide u taj hladni zamak. Ni kada je to bilo moguće. Njihova oaza je bio visoki novobeogradski soliter.

17.  sprat sa pogledom na Dunav nije morao da ih  krije od radoznalih  komšija. Obezbedjivao im je intimu i mir. Nikome nisu morali da se pravdaju. Stajala bi gola iza njega, glave naslonjene na rame, lagano ljubeći mišicu. Jake muške ruke. Od plivanja i treninga. I dugi prsti.

Gledali bi u noćna svetla njihovog grada. Zemunac i cura  sa Dorćola. Dunav kao spojnica. Voleli su oboje  šetnje kejom, čamac kojim bi odlazili na drugu obalu, ručak Pod platanima. Skitanje po pijaci. U kasne avgustovske noći kupovali bi lubenicu sve kuckajući po kori i trčali na svoj visoki sprat da se slade. I hlade. Od vatre koja nije prestajala.

Starinski kredenac, oguljene boje i na dva mesta puknutog stakla stajao je na terasi. Nije se uklapao u modernu malu novobeogradsku kuhinju.
Začudila se kada ga je prvi put ugledala.

- Jao, zašto ovo stoji ovde? Ovakav je imala moja baba. Čak su i šare na staklu iste. Zašto ovo ne središ i ne odneseš u svoj stan Na Senjak.

- Ma, znaš šta ona o tome misli. Ništa od moje majke ne želi. Naročito ne tu starudiju.

- Daj ga meni. Ja ću da ga restauriram, obojim i u njega neću stavljati tanjire i escajg. U gornjem delu kredenca biće sve knjige, moje buduće, sa stihovima o tebi. U fijokama osušene latice ruža koje si mi kupovao, ulaznice sa Festa, školjke iz Banovaca, kamenćići sa Kraljičine plaže, iglice bora iz Perasta. A da. I svi naši uzdasi.

- Ti  si šašava, odrasti već jednom. Ali uzmi ga ako hoćeš. Tvoj je.

A šta ćeš držati u donjem delu?

- Ćebe. Ono mekano što smo maznuli u avionu, vraćajući se s mora.

- Znao sam da si ti uzela. I još si se onako mudro pravila da nemaš pojma o čemu priča stjuardesa.

- Zar si sumnjao.?

-Samo mi nije jasno gde si smotala kad si imala onu malu tašnu.

- Dušo moja ja nikada nisam bila debela. Oko struka može svašta da stane.

- Znam

I podigao bi je lako kao pero i postavio na ploču kredenca. Na toj visini uvek duva vetar. Noći avgustovske tople, hladna lubenica koju jede rukama i pušta da joj sok curi niz telo. A on ga skuplja

-Znaš da ne smem zbog šećera. A ti i sok, hmmm previše je to jedinica insulinskih,

Taj stari, bačeni kredenac bio je svedok mnogih vrelih noći. I pored istrošenosti stajao je čvrsto na  jakim debelim nogama. Ploča na kojoj je nekada bio bokal sa vodom i dve čaše, pokrivene heklanim šustiklama stameno je izdržavo njenu težinu, a klatarenje nogama po donjem delu stvaralo najjači tam tam ritam u sparnoj noći.

Gola žena sedi na kredencu, jede lubenicu dok joj sok curi niz glatke noge, a muškarac  je posmatra ćutke i puši.

Nestvarno ili moguće. 

I bilo je.

Ključna reč bilo je.

Šta se to desilo da  su uzdazi zauvek ostali zarobljeni u tmini donjeg dela  kredenca koji još uvek čeka svoje ćebe.

Gde je iscureo sok i koga su pogodile u glavu koščice koje je  pljuckala preko ograde?

Ne zna odgovore na sve ove rečence koje završavaju upitnikom.

Ali zna da više nikada neće jesti lubenice na ploči starog oljuskanog kredenca.

Vreme. Šta ono čini nama i šta mi činimo njemu?

Pa i kredencu.

Autor Slađana Belko