Kristijanova suzica

Da li verujete da postoje ljudi koji duboko osećaju sav bol i patnju ovog sveta? Srela sam jednog od njih. Rekao mi je da se zove Kristijan.

“Kristijane, odakle si?”, upitah radoznalo, “Neobično ime za srpsko područje.”

On se nasmeši i reče mirnim glasom:

“Nisam odavde. Ne znam odakle sam tačno došao i čemu pripadam. Znam samo da je čitav svet u meni i još mnogo toga. Valjda sam iz nekog svemira. A zašto pitaš? Zar je to važno?”

“Ne znam. Nije važno.”, rekoh.

“Kad je tako, da pitam ja tebe onda. Odakle si ti?”

“Pa, sad sam zbunjena! Ako ti kažem da sam s Kopaonika, zvučaće bez veze posle tvog odgovora. Nekako mi je tvoj odgovor logičniji i prihvatljiviji. Nego, zašto ti meni uvek deluješ kao da si tužan, čak i onda kad znam da imaš razloge da budeš srećan?”, bejah ljubopitljiva.

“Moja sreća ne postoji. Nju su davno ubili. Još onda kad sam postao svestan patnje na ovoj planeti. Od tad sam tužan i kad se smejem.”, reče on.

“Zar nije logičnije da nešto učiniš po tom pitanju i prestaneš da budeš stalno nesrećan?”

“Nema tu logike. Ja samo ne umem da se radujem trenutku u kom ja imam nove cipele jer znam da tog istog trenutka milioni nedužnih ljudi hodaju bosi i bole ih stopala. Tako je jednostavno.”, reče on setnim glasom.

“Čini mi se da ne očekuješ da te neko razume kad tako govoriš, zar ne?”

“Zapravo, ne očekujem ništa. Ja sam čovek koji apsolutno ništa ne očekuje. Valjda sam ovde jer mene neko očekuje. Tako mi se čini.”

“Ko?”, upitah zbunjeno.

“Ti, na primer.”

“Zašto misliš da te ja očekujem? Zašto bi ti meni trebao?”, i dalje zbunjena, nastavih zapitkivati.

“Pa, vidiš, ne prestaješ da me zapitkuješ! Verovatno slutiš da ti ja imam šta reći, da sam tu jer sam ti nekako potreban. Možda spavaš. Možda želiš da se probudiš. Možda osećaš patnju koju ja osećam. Možda je svet prošetao i tvojim venama pa sad plače odande. Trebaju ti odgovori.”

“Zar tebi ne trebaju odgovori?”

“Trebaju mi. Možda ćeš mi ih ti dati ili ćemo ih zajedno naći. Hajde da nagadjamo. Šta je odgovor?”, upita me on.

“Za mene je ljubav uvek odgovor.”, rekoh ko iz topa.

“Da. Ljubav jeste odgovor. Ali šta je ljubav? Kako sve to što nazivaš ljubavlju utkati u društvo, u neke buduće tekovine civilizacije? Zar nije jasno da uništavamo sebe i sve oko sebe?”, govorio je tiho.

“Ne znam. Kako?”

“Budimo se! Budimo sami sebe i počnimo konačno da razumemo da svaki naš korak menja svet. Tužno je. U ovom času, tamo daleko, kolju nedužnu životinju, zlostavljaju nečije dete, tuku neku ženu, gladuju, boluju, umiru. Da li vidiš da mi ćutimo, da se mi pravimo da to ne znamo?  Moramo da se probudimo i kažemo ono što vidimo, ono što nas boli i što boli nekog do nas.”

“Ti kao da si pisac!”, prokomentarisah veselo.

“Ja sam tužno biće koje mora da govori u nadi da će i drugi progovoriti, da će ustati i otvoriti oči. Mi možemo mnogo bolje od ovoga.”

Zaćutala sam jer sam videla kako mu jedna suzica klizi niz obraz. Nekad jednostavno ne možeš više ni da pitaš, ni da pričaš. Dodje ti da plačeš i ridaš na sav glas, da se ponadaš da će tvoje ridanje neko čuti, ovde, tamo, bilo gde.

Radojka Rea Sartori