Kulturološke razlike

Avion je rulao po pisti beogradskog aerodroma. Stjuardese su vršile poslednje pripreme pre poletanja. Išle su gore-dole proveravajući da li su svi putnici svezani. Zatvarale su poklopce na prostoru za ručni prtljag, iznad sedišta. Jedna je demonstrirala šta treba da se radi u slučaju vanrednih okolnosti. Pilot nas je pozdravio, ispričao kratko najosnovnije stvari o našem letu i poleteli smo. Let je protekao bez problema. Posle tri sata sleteli smo u Oslo. Na aerodromu me je dočekao moj prijatelj Čeda. Seli smo u kola i ubrzo stigli do njegove kuće.

Poznajemo se više od dvadeset godina. Upoznali smo se u Studentskom gradu. Iselio se u Norvešku pre šest godina. Prvo je bio na severu, u jednom malom selu, zatim se spustio do Bergena. Pre dve godine uspeo je da nađe posao u Oslu. Stomatolog je, a to je u Norveškoj deficitaran kadar. U Oslu živi sa ženom i sinom od deset godina. Njegova žena je farmaceut, takođe poželjno zanimanje. Zahvaljujući tome, za relativno kratko vreme uspeli su da stignu do Osla. Uzeli su kredit i kupili veliku kuću sa dvorištem na jednom obronku. Njihov san o normalnom životu ispunjavao se, ovde na severu, daleko od rodne grude.

Skoro pri svakom telefonskom razgovoru Čeda me je zvao da dođem kod njega u posetu. Danas ću, sutra ću, sledeće godine, uvek nešto iskrsne, i nikako da odem. Pre dva meseca sam odlučio da idem kada mi je rekao da će imati promociju svoje knjige u Akademskom srpskom društvu u Oslu. Čeda piše poeziju i to odličnu. Objavio je zbirku pesama u jednoj izdavačkoj kući iz Beograda.

Uđosmo u kuću, pozdravih se sa njegovom ženom i sinom. Sedosmo za sto. On donese piće i meze. Krenu priča od Kulina bana.

Sledeći dan smo obilazili grad, a uveče išli na promociju njegove knjige. Sve je proteklo lepo i pristojno. Posle promocije smo otišli na piće u jedan pab. Ušli smo, seli i naručili pivo. Čeda je razgledao okolo, očigledno tražeći pogledom nekog poznatog. Onda reče: „Idem da se pozdravim, dvojica naših sede u ćošku.” Pratio sam ga pogledom. Prišao je teatralno jednom i zagrlio ga. A onda su dvojica iz obezbeđenja dotrčala, zavrnula mu ruke i izvela ga iz kafića. Ustao sam i krenuo napolje. Na izlaznim vratima se zamalo ne sudarih sa onom dvojicom iz obezbeđenja. Čeda je stajao ispred i palio cigaretu.

„Šta bi, čoveče?”, upitah, totalno zbunjen.

„Jebiga, zajebah se, ovde nema grljenja. Čim kreneš da se tako ponašaš, podrazumeva se da si pijan i da je vreme da ideš kući.”

„Nemoj zajebavat da je tako!”

„Jeste, kulturološke razlike, zaneo sam se i zaboravio. Nema grljenja, nema pipanja, uvek se drži distanca metar i dvaes’. Korona im nije teško pala, šta je još osamdeset centi. Mora mnogo da se pazi. Ako slučajno gurneš dete na ulici ili mu, nedajbože, lupiš šamar a neko te vidi, ili snimi kamera, najebô si. Dolazi komisija u kuću da te ispituje, još par grešaka i izmeštaju dete u hraniteljsku porodicu. Što je najgore, uče decu u školi da prijave roditelje ako se svađaju.”

„Nemoj zajebavat?”

„Majke mi, tako ti je ovde, imaš posao, kuću, pare, ali pravila su pravila.”

„Ništa”, rekoh, „kupi nam neko pivo, pa ćemo popiti kod tebe.”

„Ne mogu. Ovde se alkohol ne prodaje u radnjama posle šest uveče. Imam kod kuće neko vino.”

„Pa što tako, jebote?”

„Da trezan odlučiš koliko ćeš piti. Na primer, kad bih te sad pitao koliko piva da kupim, šta bi ti rekao?”

„Pa jedno šest, dosta nam po tri piva.”

„E, u tome je fora. Kad popijemo po tri, ako hoćemo još, nema se gde kupiti. Ovde je neko smislio: kupi koliko misliš da ti treba, ali dok još nisi počeo piti.”

Sledećeg dana je bio koncert Gorana Bregovića. Odlučismo da odemo na svirku.

„Po facama bih rekao da ima osamdeset odsto Norvežana”, reče Čeda.

Niko nije đuskao. Držala se distanca. Bilo je skoro kao u pozorištu, kamerna atmosfera. Onda negde na pola koncerta jedan poče da skandira: „Brega, Brega...” Obezbeđenje je brzo reagovalo i izbacilo ga.

Posle tri dana vratio sam se u Beograd. Sve je teklo po planu. Let je bio miran. Škoda superb je, kao lađa, plivala po auto-putu. Za pola sata sam bio ispred svoje zgrade. Uđoh u lift i popeh se na drugi sprat. Pozvonih na vrata. Otvori mi moja žena.

„Kako je bilo?”, upita.

„Zastrašujuće”, odgovorih.

Autor Milan Neđić