Lažni razlozi

Topli septembar nije dozvoljavao da se jesen nazire. Poslednji letnji mesec ličio je na početak, a ne na kraj leta. I dani su se činili dugi, baš kao da se iščekuje najkraća noć. Prijatno, okupano suncem vreme, davalo je život, neku neobičnu snagu, ljudi su bili veseli, ma koliko da su ih brige mučile, davali su sebi oduška kroz šetnje, druženja.

„Usrana, lažna idila, gomila koja se osmehuje, laže sebe, tobož pravdajući se kako čeliči volju, ne dajući da je sve brige slome, sranjeeee!“ , ljutito, besno, ozlojeđeno je sa prozora Damjan posmatrao mikrosvet lažnog makrosveta. “Sve te lažne njuške opraće svoj osmeh, sesti u fotelje i buljiti hipnotisano u vesti, čekajući da im se ponove laži od juče, prekjuče, od pre pola godine, baš kao da i znaju koji je dan, kao da znaju da po ko zna koji put pregledaju i upijaju laži. GADOVI SU ONI, NE ON!“

U besnom negodovanju i svađi sa onim svetom izvan, prekinu ga zvono telefona, jednom, dvaput, treći put, neko uporno zvoni. „Mora da je ona, znao sam...“, ozari mu se lice. Taj poziv čekao je tako dugo, znao je da ga nije zaboravila i da će mu večeras...

„Irena!“ , naprosto radosno viknu, skoro siguran, da će sa druge strane žice čuti glas, ali, kakav šok, ne da to nije ona, već ono najgore. U nekoliko desetina sekundi samo je skupio snagu da ravno, besno izgovori „Maršššš, i vi i on i svi vi, MARŠŠŠŠŠ...“

Tog trenutka srušio se svaki san, sva nada je olujno nestala iz sobe, sve je gorelo, bez plamena i… Ništa nije progovarao, minuti su prolazili. Cigareta za cigaretom nezavršena gorela je, a on, on je gledao u jednu tačku, belinu koja je odudarala od zidova, belinu, i jedan iskrivljeni ekser, znak da je tu...

Bilo je rano jutro, još mračno. Zaključavao je vrata. Sada je siguran u izbor. Odlazi u omeđene zidove, umire da bi se rodio i kraj… Okrenuo se. Iza leđa ostao je zvuk zvona telefona, neko uporan iščekivao je da čuje glas, ali, on se nije osvrtao, sigurno je neko greškom… to nije za njega… on je izborio izbor prelazeći prag...