Ludilo nametnutog besmisla

Iz mraka su se razlivale gomile uniformi, koje niko nikada nije video, uz psovke i dreku gonili su zaostale...bližio se čas. Maskirana lica strogih pogleda koji su se nazirali iznad prekrivenih lica streljali su pogledom, dok se gomila poslušnih, u redu, bez gunđanja spuštala niz široki bulevar u pravcu...

Viktora su ugurali kroz ključaonicu, tražeći najmanji otvor, toliko tesan da je jedva mogao provući se. On mora znati, on mora znati da NE SME!!! U kavezu ležao je pregažen pod stampedom, nije se podizao, možda nije ni mogao, ili nije želeo. Priljubljenog obraza, zatvorenih očiju, ležao je i sanjao. Tiho, obuzdavajući nagomilani bes, lečeći poniženost, molio se, molio se svom Spasitelju, da mu podari još malo, samo malo snage, da jednom ustane kao i pre, da ga snaga ne napusti samo tada, u danu koji sanja priljubljen uz pod, dno, odakle se više nema kuda.

Utihnuli su glasovi, skoro da se ništa nije čulo da dolazi sa praznih ulica. Mrak ludila i besmisla pevušio je neku strašnu, sladostrasnu pesmu, himnu mraka. Viktor je ležao iako su prošli sati, ležao je ne želeći da naruši sveopštu sliku, on je detalj, samo detalj, ali i on čini sveopštu „grandioznu“ tvorevinu nametnutog besmisla. Možda i ne može, možda je slomljen dovoljno, baš danas, kao što i čaša se prelije samo jednom kapi, bez obzira na mnoštvo njih koje su se slile pre. Bes, gnev, da gnev je lepša reč, ona ne označava poraz, ona je snaga, prelivala se po telu vraćajući znake života u svakom deliću. Povremeni trzaji, pokreti, sitni plesovi tela, nagoveštavali su da cela noć i sledeće jutro neće biti prizor senke, senke mrtvog tela sa fotografije iz policijske beleške o nekoj smrti.

Srce i um, pomislio je, oni su jedini znaci života, srce koje voli i um koji se opire, živ sam, osmehnuo se krajičkom usana, ni stampedo, ni nekontrolisana bujica, ni himna mraka... Nisu me ubili! Mora da je bila naredna noć, sigurno, jer nemoguće je da je vreme stalo, možda i ko zna koja noć u nizu od sna, nemoguće je da san predugo traje...