Magija života

U semenu neznanja, nevinosti i bezobličnosti rađa se život. Nepojmljive su te sile izvan fizičkog, a opet sveprisutne. Nije dato sve da se sazna, da sve bude jasno, logično.

Eto, ja posmatram ljude i saosećam sa njima. Za njih sam nevidljiva, podrazumevajuća stvar pored koje većina samo prođe. Da, oblikom sam im poznata i ne obraćaju pažnju, osim kada im za nešto trebam. A, ja gledam i vidim i osećam ono što oni nikada neće znati. Njihova bol mi je neshvatljiva. Njihova težnja ka slobodi mi nije i dalje jasna. Pa, ja sam oličenje slobode, a nemoćnija sam od njih. Tužne su to istine, dobiti takvu mogućnost biti čovek, a ne videti svoju vrednost.

Evo jednog pijanice! Naslanja se na mene, grli me mukica...Plače. Ej, ljudino, zašto si kukavica? Osvesti se, slavi život, a ne jad... Dobro, odmori, nasloni se na mene, tako, sedi, spavaj!

Dešava se, kada se umorne domaćice vraćaju sa pijace, da čujem njihove indigo priče. Kao da ih priča jedna te ista žena. Uvek ih pomazim po glavi ne bi li se setile koliko su, u stvari, lepe i same sebi bitne. A ne, one samo o ručku, o mukama domaćice, o spremanju zimnice, o skupoći, o brizi za svoje...

Dobro, umem ja i neko kuče da otrpim. Naravno, psi su već jednostavnija bića pa mi njihovo zapišavanje i ne smeta. Smejem se na to, a oni to čuju...

E, kada mi dođe u goste neki zaljubljeni par, onda zaćutim. Osećam strast, poljupce...sve upijam, hranim se njihovim uzdasima, stenjanjem, stapanjem tela. Od njih pravim magične sastojke, opet, ljudima nevidljive sile kojima ih ponekad posipam.

Juče je jedan student stao pored mene i zvao je majku da joj saopšti da hoće da odustane od ispita. Brzo sam se snašla i posula ga mojim magičnim prahom. Nikako nije mogao da dobije vezu. Stao je i počeo da razmišlja da ipak pokuša da izađe na ispit. Slala sam mu nevidljivu podršku velikih srpskih naučnika čiji sam duh prizvala. Proradila je ta magija. Mladić stisnu usne i ode, čvrsto rešen da pokuša. Videh ga posle srećnog i ozarenog kako majci saopštava da je dobio devetku. Tako je junačino! Ne vidiš ono što ja vidim u tebi, šteta, a mnogo je takvih!

Jao, evo mojih majmilijih gostiju, gugutke. Svile su gnezdo u mojoj krošnji. Divota!

Pozdravljam vas ljudi moji i molim vas ne budite glupi! Imate toliko toga lepoga u sebi, pa, zar ja, breza da vam otvaram oči? Eto, vezana sam za zemlju, a dotičem nebo. Nemam srce, a znam da volim više od vas. Nemam ruke, a grlim vas najjače! Ista nas je sila stvorila, iz semena nastajemo i vi i ja. Budimo život, slavimo ga  kada nam je dato.

Ček’, pre nego odete, da vas pospem mojim magičnim prahom... E, tako!