Majka u očima deteta

Varljivo leto je konačno prepustilo vođstvo zimi, koja je otegnuto zevnula, dok je sve nas kolektivno gušio lepljiv vazduh, jer su se u našem okruženju svi grejali na ugalj. Kao da smo mirisali kiselinu, što se zavlačila pod koren kose, i nozdrve, čineći ih čađavim i prašnjavim. Međutim, moja majka je volela tu zagušljivost kiseline i hladnoću, mrak koji je obuhvatao svaki prostor ispunjen hladnoćom vetrova i kiša, sve do pojave snega, koji bi gledala kako pada kroz prozor oivičen snežnom čipkom, sve dok komšije nisu utabale taj sneg pa bi izlazila i dugo vremena provodila napolju, dok joj ruke ne bi sasvim popucale i pocrvenele.

Ponekad dok bi se presvlačila u tamnoj sobi, nikada ne palivši svetlo, jer joj je bolo oči, osetila bih svu tugu moje majke koja se provlačila kroz zidove moje sobe, ranjavajući me. Bila sam uverena da mrzim svoju majku, jer sam predpostavljala da me čuje, da namerno neće da odgovori niti da me pogleda, dok je plela šalove, pored peći kroz koje se videla vatra, ubacujući po koje drvo, koje se brzo razgorevalo.

Ambivalentna, dvojna priroda, stapala se u njoj, čineći je i vilom i vešticom. Na isto pitanje, odgovara je i sa da i sa ne, ne može, pa bi već sledećeg dana klimnula glavom da to isto odobrava. Nikad nisam znala šta misli, igra li se sa mnom i braćom, ili je ozbiljna i tako odsutna.  Moja majka je bila gluva, doslovno, ne od rođenja, pisala mi je. Nije govorila, ponašala se kao da ne može ni da govori. Otac je radio na brodu, a ona je bila tako čudna, sve dok ne bi došao da nas poseti, kad bi joj se radost vraćala.  Podozrevala sam da je on razlog takvog njenog ponašanja. Ponekad, dok bi radila nešto, okrenula bi se i rekla nešto nelogično, kao recimo vatra, voda, dok sam ja pokušala da odgonetnem šta je mislila, ona se zatvarala u sebe kao školjka. Taj period gluvoće meni je bio strahovito teretan, jer se njeno raspoloženje menjalo svaki čas. U jednom momentu bi se smejala, u drugom bi ljutito tapkala po tastaturi, pišući mi duge stranice nekim nerazumljivim rečima, koje je stapala u još nejasnije rečenice. Odštampala bi mi i kad bih ja pročitala ništa ne shvatajući, ona bi ih iscepala, strpavši sve u peć,  gledajući kako gore, ljuteći se na mene. I ja bih se naljutila na nju, pa bih izlazila istog momenta, zalupivši vratima i pušila krišom iza kuće. Rešila sam čim budem punoletna, da ću da pobegnem negde gde me neće naći niko. Sutradan bi se vraćala sebi, a ja sam te dane nazivala povratnim, bila je vesela, šalila se, puna nežnosti i ljubavi. S jeseni, ruke su joj bivale vrele. To je od lišća, govorila bi.  Prvo bi popadalo lišće pokupila metlom, pa bi potom rukama sve stavljala na jednu gomilu. Legla bi na njega, posmatrajući ptice, a često bi joj se u tome pridružila i moja mlađa braća. Ona je bila poput deteta. Igrala se sa zemljom u bašti, ali ja kad bih naišla, sadila je povrće i razno cveće, pevajući nešto u sebi, praveći se da nisam tu.

Kad je padala kiša, obuvala bi svoje gumene čizme i lutala, jer sve dok kiša padala, nije dolazila kući.  Makar ona padala i više dana. Tada sam ja vodila računa o mlađoj braći, zajedno sa mojom bakom, govoreći da mi je majka rođena luda, a ne gluva, kao da sam ja bila odrasla, a ona dete. Kad je padala kiša, moju majku nije interesovalo ni gde smo, ni šta radimo, ni da li imamo šta da jedemo. Tada mi je naročito išla na živce.

 Jednog proleća, vratio joj se sluh, pa mi je izgledala čudno, pričala je glasom koji nisam mogla da povežem sa njom. Sve nas je skupila, ko kvočka piliće i počela da nam priča kako je odjednom ogluvela, jer je neaktivirana bomba eksplodirala kad je prolazila jednom zabačenom ulicom. Bila je daleko da bi bila povređena, ali mislila je da su joj pukle bubne opne i da joj se mozak pomerio. Bila sam ubeđena da moja majka laže, da se to nikad nije dogodilo. A onda je odjednom rekla:

- Vaš otac se vraća kući! Više neće raditi na brodu. - bilo je to neko novo uzvišeno osećanje, dok smo mi, deca, ručali, zbunjeni, ona je izašla napolje. Nemir je i dalje boravio u njoj. Radila je nešto u bašti. Prišla sam joj i zagrlila.

- Ovih godina osećala sam da si ti zapravo moja majka, jer moja ljubav je bila zapretena među lišćem i cvećem, dete je ponekad roditelj, zamene se uloge, bez ikakvog uplitanja svesti u nesvestan tok misli. Misliš da zapravo ti vodiš situaciju i svoj život a ne shvataš da si lutka na kanapu, da tvojim pokretima rukovodi neko drugi, recimo dete. - rekla je moja majka.

- A moj otac? - pitala sam.- Zašto je radio na brodu, zar ga nisi volela?

- Jesam i još uvek ga volim. Morao je da ode, jer je to bila jedina šansa za vas, da se školujete. Kad nemanje i svađa uđu na vrata, ljubav nestaje, ostaje razočarenje i praznina koju će deca pamtiti kad odrastu. Ljubav bi se ugasila, kao vatra.

- Ali vi niste mislili na nas! - povikala sam iznenada.- Kako je mogao da ode, i da nas ostavi? Kako? - bila sam ljuta i uporna.

- Morao je, nigde nije mogao da nađe posao, i ukazala se šansa, na brodu. Da je ostao, ne bi imali od čega da živimo, nije želeo, ali morao je da napravi izbor, da bi preživeli mi. Razumeš?

- Ne razumem te ništa.- rekla sam.- u stvari, razumela sam, ali kao da me je prevarila, mislila sam da se pravi da ne čuje, da bih ja radila umesto nje. - Kako je ostavio gluvu ženu samu sa decom?

- Nisam bila gluva kad je otišao.- zaćutala je kao da se premišlja da li će mi sve ispričati.- To se desilo dve godine otkako je otišao na brod.  Rekla sam ocu da sam dobro, da ne dolazi. Pomagala mi je majka. Želela sam da čujem muziku, to je uvek uticalo pozitivno na mene, ali utonuvši u tišinu, uhvatio me je strah i ludilo, zaboravljala sam reči, pa sam kuckala na tastaturi da bih uhvatila zvuk. Čudno je to bilo. Bila bih danima tužna, kiša me je smirivala i zemlja u rukama. Nisam imala mira, lomila sam tanjire, videla si. Želela sam da ti razumeš zašto je to tako, ali nisam mogla da ti objasnim. Kako mi se sluh povratio, razumela sam i ono što ti nikad nisam rekla. Sad znam kako da ti kažem i drago mi je što imam takvu divnu ćerku kao što si ti. Mnogo vas sve volim. Biću najzad onakva majka kakvu i zaslužujete.

Zasuzile su mi oči. Moja majka je videla oslonac u meni, videvši me zrelijom nego što jesam, usadila je nesvesno osećaj odgovornosti u meni, bila sam jako srećna što imam takvu majku.

Kad se otac vratio, kao da se ništa nije promenilo, kao da je oduvek bio tu, sa nama. Razumela sam da kada je ljubav u srcu, ne može joj nauditi ni vreme ni udaljenost.