Mladi papa

Ima neka serija "Mladi papa", prikazuje se na jednoj televiziji. Prati moja žena. Kaže da je dobra serija. 

"Ne mogu ja te popove da svarim, ni naše, ni tuđe, papu neću ni da pominjem. Imam traume iz detinjstva. Plašio sam se onog Vojtile, brate, kad se pojavljivao na televiziji bilo je strašno. Možda zato što su baba i đed često pričali o ustaškom klanju. Sećam se jednom, u toku studentskih dana, kad me je jedna koleginica "terala" da uđemo u katoličku crkvu u zemunskom parku, pored Poljoprivrednog fakulteta, da se živ nisam dao."

"To su predrasude.", reče mi žena.

"Možda...", rekoh, "Ali, da se ne lažemo, ima toliko bizarnih stvari da je, ponekad, za nepoveravati, da ne kažem zastrašujuće. Evo, recimo, video sam na fejzbuku da ima neka grupa fanovi vladike Grigorija. Čuj, molim te, vladika ima fanove, a ono za idole, to ne važi za njega. Pa nije on neka filmska zvezda. Tupi nešto o životu, ljubavi, nekidan i o tome da li je vežbanje joge u duhu pravoslavlja. Prepisuje od Eriha Froma, kô onaj psihoterapeut Zoran Milivojević."

"Ima nekih dobrih stvari što je rekao.", reče žena.

"Šta je rekao, baš me interesuje?"

"Da se može puštati veš-mašina na crveno slovo."

"Bravo, kakav genije."

"A i uredan je, ne pušta bradurinu kô onaj novosadski Sauron. Trudi se da bude malo savremeniji."

"Meni su svi isti, kad vidim popa nemam tri dana napretka."

"Ma, ne volim ih ni ja, ali kažem ti, dobra je serija. Ima neku filozofiju, postavlja dileme. Režirao je i scenario pisao poznati italijanski režiser."

"Verujem ti, ali sam siguran da neću gledati tu seriju.", rekoh, i tom rečenicom se završi naša mala filozofska polemika.

Autor Milan Neđić