Most

Ove noći mu se tuga ponovo zavukla pod kožu. Opet se duboko zagledao u hladne talase koji su se presijavali u polumraku njegovih misli, ali je bol i dalje bio sastavni deo njegovog umornog tela! Bol, nesanica, strah od prošlosti, lavirint pitanja bez izlaza. Po ko zna koji put, njegov pogled je ponovo bio mutan od suza. Napalo ga je sećanje! Nije mogao da zaboravi strahote koje je kao vojnik preživeo na karauli Košare, sa samo devetnaest godina. Nadao se da će voda odneti i sećanje i bol i misli! Poželeo je da pusti s lanca iskežene aveti prošlosti, ali su ga samrtne misli terale da ukočeno gleda u svoj novi dom, u hladne, sjajne talase. Osetio je mržnju prema sebi, svom telu, prema svemu što ga čini bogaljem, živim mrtvacem! Ovaj most je mnogo puta bio saučesnik, oslonac poslednjeg koraka, hladni ubica! Skok sa njega možda donosi kraj, a možda početak novog mučenja… Misli su se gomilale, davile jedna drugu, uvijale se kao zmije otrovnice, stvarajući mu bol koji više nije mogao da zadrži u sebi. Predao se, i otvorio put otrovnim rečima...

- Vodo… Hladna posteljo, koja ćeš me noćas talasima prekriti, uspavati, bol mi odneti, tugu udaviti… Znaš li da nemam sve da ti dam? – zastao je kao da očekuje njen odgovor, ali je voda nastavila svoj put u tišini. Udahnuo je duboko svoja sećanja i pustio da reči pokuljaju iz njega… 

- Uzmi me, udavi pola čoveka! Bolja polovina mene je ostalo na Košarama, da krvlju obeleži srpsku zemlju! O, ne, ne mine, meci, bajoneti! Mržnja je ubila i mene i moju nerođenu decu! – zastao je samo da dođe do daha, pa je ponovo pustio otrov iz sebe:

- Znaš li koliko nas je na karauli poginulo, i koliko naše dece neće biti rođeno?! Mi smo živi mrtvaci, napuštene olupine, smrdljive lešine! Ponos i stid! Srbijo, stidiš li se krvi kojom smo natopili Košare, obeležili granicu! Podigli oltar! Stidiš li se Vladimira, Ilije, Miladina, Dušana, Lazara, Milutina, Miloša, stidiš li se dece koja više nikada neće normalno hodati, igrati, slušati muziku, disati bez bola! Koja nikada neće gledati svoju decu kako rastu! Vodo, ja sam bol koji hoda! - kao da ga je nešto preseklo, ućutao je, podigao pogled u zvezdano nebo, prekrstio se u tišini, i nastavio:  

- U mom sećanju žive krvave pokidane lešine, minama razbacane ruke, noge, zdrobljena creva i zgasle oči iscurelih zenica! Uzmi me, hladna posteljo, sa tobom će nestati patnja, bol i strah, a doći će večni mrak, mir… - opet muk, tišina pred najbolnije pitanje: - Srbijo, zašto si nas zaboravila? – bolno pitanje je tražilo odgovor, pa su se hladni talasi podigli do zvezda i napravili lik koji je viđao samo na ikonama. Video je zvezde u Njegovim očima, krunu od trnja na Njegovoj glavi, tragove krvi i suza na bledom licu, i čuo kako slomljenim glasom postavlja pitanje: “Oče, zašto si me napustio?”

Prepoznao je rane od raspeća na njegovim šakama, duboki sjajni pogled večnog bola i njegovu neizmernu ljubav. Osetivši bol u Njegovom glasu, shvatio je da je On u svakom od nas, da su Njegove nevine rane i naše rane, da njegove suze teku iz naših očiju… Sa preteškim krstom na savijenim leđima, heroj sa Košara je hramajući otišao sa mosta. Ova zvezdana noć je porodila njegovu duhovnu snagu! Vaskrsnuvši u Njegovoj ljubavi, heroj sa Košara je dobio još jednu bitku, bitku za svoj život… 

Bratislav Rosandić