Napad na bazu

Prišunjali smo se i zalegli iza jednog grma, odakle smo imali dobar pregled situacije. Na svega nekoliko metara od nas, stajao je neprijateljski stražar. Koračao je lijevo – desno, nesvjestan našeg prisustva. Odmah iza njega nalazila se neprijateljska baza i logor za ratne zarobljenike.

Moj vod je dobio specijalni zadatak da se eliminiše baza i oslobode zarobljenici. Nepažnjom našeg komadanta, uletjeli smo u zasjedu. Nismo imali nikakve šanse i od cijelog voda izvukli smo se samo nas četvorica. Ostali su ili poginuli ili su zarobljeni.

Ipak, odlučili smo da nastavimo sa zadatkom. Peca, Neca i Meca su me pratili, jer sam sada bio najviši po činu.

Sunce je počelo da zalazi kada smo naišli na logor. Zato smo odlučili da priđemo sa zapada kako bi sunce išlo neprijatelju u oči, te nas tako mogao teže primjetiti.

Peca je osmatrao okolinu, jer je on jedini imao dvogled. Dao mi je znak da druge vojnike, osim ovog stražara, ne vidi. Zašto? Gdje su? Bilo je tiho, možda previše tiho. Nešto mi ovde smrdi. Da nije i ovo klopka? Možda znaju da dolazimo? Prokletstvo! Možda je neko od zarobljenih progovorio i odao plan? Sad nema svrhe o tome misliti. Tu smo, a vremena je sve manje.

Trebalo bi eliminisati stražara. A kako? Ispred nas je brisani prostor. Neca je izvadio nož i stavio ga među zube. Počeo je polako da se puzeći prikrada stražaru. Puzao je sporo, a vremena je bilo sve manje. Još samo malo. Sunce je skoro zašlo. Još tri metra, dva, jedan metar. Stražar ga nije primjetio u visokoj travi. Neca je sačekao da ga stražar prođe, a onda je hitro ustao i u stremio se na njega. Stražar je pao.

Dao nam je znak rukom da i mi pođemo. DU DU DU, začulo se tada. Neprijatelj je otvorio vatru iz skrivenog mitraljeskog gnijezda. DU DU DU, začuo se još jedan rafal i Neca je pao ranjen. Nismo mogli do njega. Meci su fijukali oko naših glava. Neca je jaukao.

Meca se brzo podigao i potrčao prema Neci, dok smo ga Peca i ja pokrivali vatrom. Uspio je da dođe do Nece. Pokušao je da ga odvuče u zaklon, ali ga je jedan rafal pogodio u grudi. Pao je preko Nece.

Mitraljez nije odustajao i prema nama je sipao neprekidnu kišu olova. Nešto je trebalo učiniti i to brzo. Dao sam znak Peci da me pokriva vatrom. Krenuo sam puzajući ka mitraljeskom gnijezdu. Meci su zviždali oko moje glave. Mitraljez je bljuvao vatru poput zmaja. Tu sam. Još samo malo.

Uzeo sam jednu bombu, izvukao osigurač i bacio je ka neprijateljskom položaju. Trenutak kasnije snažna eksplozija je ućutkala mitraljez.

Neca je i dalje dozivao, ali sada tiše. Znam da je ranjen, da je u bolovima, ali sada ne mogu da mislim o njemu.

Peca i ja smo pucajući jurišali na bazu. Sredili smo još jednog neprijatelja, a vrlo brzo preostali su se predali. Držao sam ih na nišanu, a Peca je oslobodio iz pritvora naše drugarice Dacu, Cacu i Macu.

Čim su bile oslobođene, potrčale su da pomognu ranjenom Neci. Pao je mrak i bilo je vrijeme da se izgubimo. Poveo sam zarobljenike sa nama, a Peca je pomogao Daci, Caci i Maci da povedu Necu. Odali smo poštu našem palom drugu Meci.

-Uspjeli smo, burazeru. – rekao sam Peci - Kada se vratimo u štab, mogao bih da pojedem nešto toplo. Od borbe uvijek ogladnim.

-I ja. – rekao je Peca.

Tada se sa svih strana začulo Neco! Maco! Caco! Peco! Večeraaa!

Potrčali smo kućama. Dan je bio dug. Treba večerati i odmoriti se. Sutra mi branimo bazu.