Ne radi se na tome da ljudi budu srećni (nego da budu slabi) – I deo

Ave atque vale, draga i voljena braćo i sestre! Srećni vam “praznici-dani“ rođenja i nestajanja, rađanja i umiranja, slava i neslavnih, božića i bogova, novih i starih godina raspleta, zapleta, pletenja, preplitanja i paranja, uspelih-neuspelih revolucija, glasačkih i neglasačkih učinaka, očekivanih, obećanih, neostvarenih, alterovanih ciljeva zarezanih-zapetanih rezignacijom i daljim očekivanjem čiji se sistemi vrednovanja zabrinjavajuće adaptiraju do insektoidnog tumaranja u Svetlom Vilajetu u kojem i dalje, za većinu, ništa nije jasno vidljivo, sretni vam dani ponovnog biranja novih krpenih lutana ili prepariranih, punjenih patki koje ni staru, mutavu pesmu više ne umeju da ponove bez mucanja, za nove izbore zarad „Svetle Budućnosti“, čije(?)!

Ne misliti o životu na način i onako kako sa svih strana odzvanja prva je mudrost u ovom trenutku. Naime, bila je uvek, no danas nije zgoreg naglasiti je, jer je potrebnija a u isto vreme i nemoćnija nego ikada, što je tragedija koja će slabe još više obeshrabriti!  

Postupiti danas, makar suprotno od onoga što se nameće kao nužno i ispravno, zdravije je nego ne učiniti ništa, ili se povinovati. Pa sve i da je pogrešno, negacija će biti validnija i korisnija od opšteprihvaćenog, kužnog i pogubnog odzvanjanja pogrešnih i lakoprimajućih, otrovnih bljuvotina što se cede po zidovima hijerarhijskih stepeništa, pa najposle i po zidovima praznih lobanja onih koji od drugih i spolja, traže i očekuju pomoć i savet za bolju funkcionalnost u antifunkcionalnom, antihumanom, tehnokratsko-kvantitativnom sistemu, u kojem je značaj Vođe samo formalna karikatura za telad što šarena vrata u koja bulje, na taj način nikada neće otvoriti, kao što neće ni njihov izabrani pastir, jebeni govedar od kojeg telad očekuju sudbonosne udarce bičem, promeniti bilo šta u njihovu korist. Ali goveda ipak čekaju i očekuju, trpe i prihvataju, jedu šta im se baci i slušaju šta im se kaže, u svom idiotskom čekanju i očekivanju, konstanto hrajena sve otrovnijim splačinama koje, što bivaju sve otrovnije, postaju sve ukusnije. Straobalno! Potrebnije od hrane je ukazati “govedima“ na to da su “ljudi“... Totalitarizmom? Diktaturom? Fašizmom? Koliko god zlo zvučalo ovo pomenuto, čini se zdravijim od kapitalističko-neoliberalne bolesti što i dalje truje, ubija i pustoši pod izgovorom i pojmom „demokratija“... I pravednije bi bilo da su na mestu rasprodatih fabrika i izgubljenih teritorija ove zemlje logori, u kojima bi počinioci “demokratskog“ zločina okajavali svoje grehe... Jer, Hitler je odavno mrtav i beznačajan, a modifikovana varijanta perfidnog i potuljenog fašizma trijumfuje, diktira pravila i održava stanje „nesretnog stada i sretne manjine“...

Srbija je, čini se, analni otvor svekolike kapitalističke tvorevine. Ali NE, jer onda bi govna izlazila i nastavljala dalje svoj govnarski put. A Ovde se govna zadržavaju. Pojavljuju se u velikim količinama i tu ostaju da se raspadaju, a to je upravo ono što se već decenijama, pod vlašću bilo koje dosadašnje postjugoslovenske pizde i lizača tuđih, kapitalističkih guzica, naziva „evropskim reformama“. Iz govana ništa ne niče. Odavno je jasno i da neće i ne može. Čak je i sama zemlja posrtala pa postala neplodna zbog isparenja njihovog raspadanja. No govna nikako da se konačno raspadnu, nego ih uvek i sve više ima. Ona nadolaze. Onda, biće pre da je Srbija jedna od septičkih jama pomenute hegemonističko-hijerarhijske tvorevine, mesto gde se sere, izbacuje otpad i čeka reakcija onoga što još uvek liči na “ljude“, da bi se na osnovu njihovog (ne)funkcionisanja, taj princip primenio i na druga slična i omeđena područja koja se još uvek i samo formalno nazivaju „državama“. Ne mislim sad na državu kao tvorevinu, niti na sve države, pogotovu ne na one moćne koje ne mogu da onim slabim posluže ni kao orjentir, već na te oslabljene, zbunjene, očerupane, devastirane, na čiju štetu ove potonje i jesu takve kakve jesu, ako ne zbog direktnog i otvorenog konflikta ili rata bilo koje vrste zarad bilo kojeg dobra ili štete, razlika ili evociranja aveti prošlosti, a ono makar zbog samog uporednog odnosa u danas popularnoj, globalnoj, fatalnoj, internacionalnoj igri čiji fundamentalno-imperativni slogan glasi: Nije dovoljno da JA pobedim, nego da svi ostali propadnu! Tako pevaju danas „Države“, a one koje još ne umeju da tako pevaju, imaju samo dva izbora; da nauče da pevaju, ili da propadnu u “pevanju“ neke druge „države“, zapravo, unije... 

Ovo je retrogradno, nazadno i prevaziđeno, no forsira se i dalje i, nažalost, prima i dalje. Od uslovljene funkcionalnosti jedne individue nasuprot drugoj, zarad željenog, neretko nužnog, privremeno zadovoljavajućeg stanja, pa preko različitih oformljavajućih klasifikacija i grupacija, od plemenskih do ideoloških, pa najposle i državnoidnih, stiglo se do UNIJA, hijerarhijsko-hegemonističko-kapitalističko-agresivno-defanzivnih itd. tvorevina koje funkcionišu kao termiti, uspostavljajući tako nove, a čineći “bezvrednim“ stare sisteme vrednosti. Strah je bitan pratilac ove pošasti! Mržnja, takođe! U takvom sistemu, beznačajna i obezvređena individua može da pobegne na “bolje mesto“, pročeprka, izbunari i snađe se za samu sebe i svoj porod, no država-žrtva to ne može, ako je ostala “sama“, ako ne pripada niti jednoj, na osnovu bilo kakvih zajedničkih interesa formiranoj grupi, pa još ako se na njoj, kao na nesretnoj ženi, silovanoj u ratnom stanju, izređaju zapenušali silovatelji željni i raspomamljeni za moć pozicije kakve političke funkcije koji, nagnani strašću za moći upravljanja, više ne znaju ni za šta ni protiv čega se bore, osim za sebe same a u ime raspadajuće države koja više ni formalno ne zaslužuje ono ime pod kojim deluje, narod je potrošni materijal koji, u modernoj mašineriji, ne samo da ne vredi, nego je i višak, osim kada treba da se izabere novi vođa ili mrzi i ratuje zbog narodu nepoznatih interesa.

Igor Rajović