Nežnost do bola

Eh, kada bih ja nežnost bila! Sigurno ne bih imala krila, jer mi ljudski zagrljaj mnogo znači, baš kao lagani vetar usred vrelog dana, ili kapljice talasa koji se trude da mi pomiluju lice, a ja samo zatvorim oči, udahnem duboko i mislim, o bože, kako bi lepo bilo samo na tren da budem ptica! Onda bih, ali samo na kratko, imala ta pusta krila. Letela bih iznad mora, prepuštala bih se jogunastim vazdušnim strujama i dobro bih pamtila te trenutke, jer bih, ubrzo, opet morala da se vratim ljudskom biću. Ih, kada bi to moglo tako: čovek-ptica sa uspomenama...

Eh, kada bih ja nežnost bila! Znam, mogla bih da budem čak i nečija suza. Kakva bi to tek avantura bila! Jer, odakle suze? Nije to samo zbog tuge, očajanja, čežnje ili fizičkog bola. Ima tu još nešto. Filozofija je to. Neka daleka duhovna ravan po kojoj se klizamo kao one vešte klizačice na ledu, pa skok, pa pirueta, pa elegancija tela i duha i na kraju, aplauz! To je ono kada najzad suza iskaplje iz oka. Ali, volela bih da saznam taj prapočetak bola koji stvara suze. Imam neko svoje saznanje da je to neka planeta nastanjena čovekolikim dijamantima kojima ništa ne znači njihovo dijamantsko biće jer čitavog života čeznu da su ljudi od krvi i mesa, kao ti i ja. Hm, dakle čežnja je najuzvišenija bol...tako nekako, bio ti dijamant ili čovek!

Eh...kada bih ja nežnost bila! Svako bih dete, ove strašne planete, grlila i ljubila, pričala im bajke, moje bajke, bez Crvenkape i Pepeljuge, bez zmajeva i čudovišta i drugih strašnih stvari. Brinula bih o njima kao svemir o zvezdama, kao konjušar o konjima, kao anđeo o ljudima...

Eh, kada bih ja nežnost bila,

sebe bih rađala sa prvim sunčevim zracima

krstila sve sa božjim znacima

šaputala svim đacima

oblacima bih milovala snove

sadila bih morske plodove

i svako bi mogao da me ima

a ja bih se delila svima...

Eh, da ne zaboravim, prvo sebe sebi da imam...tada, kada bih nežnost bila!