Ništa ni o čemu
Dugo smo trgovali s to malo ničega, a onda smo, izgubivši se, ni iz čega sve podelili na ništa, ništa i ništa...
Zato valjda danas više ništa ne ne boli. Nema od čega.
Sve je jedno veliko nemanje.
Otpadništvo od davanja i pripadanja, istetovirano na tvojim zenicama; onda kad oči ne moram da ti tražim, kada nišaniš pravo u mene iz dve puškarnice svog ratobornog srca, koje komanduje juriš samo onda kad se već povuče nedogledno, nikuda, «u nigde»...Nikamo...kada u grudima za sobom ostavi jedno veliko ništa, i van njih, od njih, još malo ničega.
Zato valjda danas ne može da zaboli. Nema šta.
Dugo smo se kockali tako s dva prazna rukava... Trikovi su se zato vrlo brzo olinjali, a partija je izgubljena, jer se nismo ni odvažili na početak. Nezadovljna praznim rukama, vukla sam uporno tri, pa jedno ništa, prazneći džepove, tj puneći ih prazninom. Nenadano, nada se uvek odazivala na svoje pravo ime: «Prokletstvo!» i vaskrsavala ni iz čega... A, nisam se predavala. I izgubila sve. Tačnije, ništa. Ali, zar je sada uopšte važno šta?
Zato je valjda danas sve ništavno.
Sve je jedno veliko nadanje.
Otpadništvo od razuma i takta, nekako tuđe... odvojeno od nas. Zapravo, jedino što je nečije u ovoj ništavnoj priči ni o čemu... "U ničemu."
Sve tuđe, koje se deli na dva svoja i jedno veliko ništa.
Dugo smo i dugo ćemo to znati. Prepametni kada izgubimo glave, naravno. Ni sa čim na ramenima, nastavićemo uzdignuta čela svoj dalji put nedogleda, ni u šta... hrabrim stopama, što zaziru nazad, ničemu... Po diktatu srca... «Tuše» za dva obezglavljena junaka. I, svakako, bela zastava i Pirova pobeda... Za kraj ničega... Ništa, ništa i ništa...
Dugo i dugo ćeš ti to najbolje da znaš. Da, i nemoj da skrivaš. Nanišani dobro u mene, u nas... Nemoj da ti jurim za očima... ni za čim, nigde, ni u šta...