Novi život
Obožavala je svoju nezavisnost. Iako je uredno izvršavala sve obaveze prema svojoj porodici, živi život od pre desetak godina na način koji je sama odabrala. To je bila njena lična odluka na koju, izuzev nje i više sile, nije mogao niko uticati. Naređivali su joj kada je bila dete, tinejdžerka, šefovi na poslu, muž kući, pa su počela i deca. To je trajalo oko dvadeset i pet godina. Nije osećala da nosi taj teret svih tih godina, jer je nosila mladost, bila je neumorna, imala je neverovatnu volju, strpljenje, a i shvatanje da tako mora da bude.
Njena privatna revolucija je započela tiho i tajno. Potočići bunta, protesta, neslaganja...navirali su sa svih strana, ali ostajali u njoj, sakriveni kao ponornice. Niko je nije pitao može li, hoće li, želi li? Sve je bilo moranje i „tako treba“, „takav je red“, „tako svi rade“, „tako je svima i tako je svugde“... Kuća puna i onih koji žive i koji ne žive u njoj. Tu se jede, pije, pa i prilegne i odspava. Kafa, pa pet-šest cigareta odjednom upaljenih, a ona sklanja sitnu decu od dima, preglasnog pričanja i nadvikivanja. Kada ode na posao, prosto joj se čini da je otišla na odmar, ali kada navali posao, rado se seti kuće. A kući kada dođe, isto društvo, ista priča, kao da se ništa nije promenilo od juče. Dvadeset pet godina tako.
Rođaka njenog muža je one godine kada je krenulo bombardovanje, uzela sina za ruku i otišla u inostranstvo. Kao projektant privatnog prostora, imala je bogate naručioce i dva stana u velikom gradu. Jedan le dobila od oca, drugi od majke. Oba stana su vrlo prostrana,nalazila se u istoj zgradi, jedan do drugog. Vesna je imala plan da ostavi ključeve stanova jedinoj osobi sa kojom je – Kosari. Kosara je bila iznenađena, jer to je ipak bila rođaka njenog muža. Međutim, njihovo dugogodišnje prijateljstvo i poverenje, Vesnu je opredelilo da s punim poverenjem „ključar“ bude baš Kosara, ali da niko ne zna! Za stan pokojne majke je već imala ugovoreno useljenje ruske porodice, sa kojima je sklopila ugovor i ovlastila Kosaru, a ključeve njenog stana je dala Kosari, da kada dođe u veliki grad, ima gde da spava i provede onoliko vremena koliko ostaje u njemu. Naravno, morala je da „špijunira“ Ruse, naplaćuje kiriju i šalje Vesni na devizni račun. U početku, potpuno nenaviknuta da ima tajne, prosto je i zanemarila da ima ključeve praznog stana, sve dok se jednog dana nije pojavila potreba da otputuje u taj grad. U poslednjm trenutku, sa stepeništa svoje zgrade, vratila se i uzela ključeve od Vesninog stana. Možda ipak svrati do njega i obiđe Ruse..
Od tada, mnoge stvari su se promenile. Kada je Kosara rekla mužu da ne može više da opslužuje njegove goste, dobila je prvi šamar, posle njih su se ređali drugi, a onda je udario i pesnicom između očiju. Nije joj dozvolio razvod. Deca su odrasla, oženila se i poudala. Ona i muž žive kao cimeri. On kupuje, ona kuva, pegla, čisti, radi, on nešto popravi. Pričaju normalno o događajima oko njih, druže se i dalje sa prijateljima i spolja ništa ne nagoveštava da oni žive sasvim dva različita života – svako svoj. Sada je ona ojačala, jer su sva deca uz nju. A on više ne diže ni prst na nju. U retkim trenucima bliskosti, zajedno se nasmeju nekom događaju. Posle mnogih pokušaja da je vrati u svoj zagrljaj, pomirio se sa tim da joj toliko priđe blizu da tek da je poljubi u ruku. Kupuje joj slatkiše koje voli, kuva joj kafu, dogovore će šta će da kuva, čuvaju unuke... On nije toliko nezavistan od nje, kao ona od njega. Spolja gledano, kao da se ništa nije promenilo...izuzev što Kosara mnogo češće obilazi Vesnin stan. Mnogo je stanara porošlo kroz onaj stan za iznajmljivanje i svi su bili stranci. Plaćanje je išlo uredno, Vesna je uredno dobijala svoj novac i preselila se u drugu evropsku zemlju. Sin srudira u Londonu kod oca.
Kosara se radosna spema za put. Ide u svoju „drugu kuću“, kako je ona u sebi nazvala Vesnin stan. I ovaj put će kao u poslednjih sedam meseci ostati nekoliko dana. Svoja odsustva kompenzira sa muževljem odsustvima kada on putuje kod rođaka, kod ćerke iz prvog braka koja živi u inostranstvu i tako je sve u najboljem redu.
Stigla je autobusom i odmah sela u taksi, rekla ulicu i broj i zavalila se na zadnje sedište. Ušla je u staru zgradu, kakvih u ovom gradu najviše ima. Vrata obojena bojom trule višnje imaju po nekoliko sjajnih, mesinganih brava, neka čak i rešetke. Na drugom spratu u desnom dubokom uglu nalazi se Vesnin stan za iznajmljivanje. Zvoni, vrata se otvaraju i najavljuje svoju posetu napridveče, a onda otključava Vesnin stan i ulazi. Sve je čisto, miriše prijatno i sve prostorije su osunčane. Sa visokih prozora, vise predivne zavese koje je ona kupila. Kupila je i nove tepihe, nove ležajeve i dnevnu sobu. Naravno, u dogovoru sa Vesnom, ali za svoje pare. Jer, ovde provodi najlepše trenutke u svojoj sada već drugoj polovini životnog veka. Izgleda mlađe nego što ima godina, a njen stil odevanja je čini dodatno još mlađom. Na mobilnom pritišće jedan broj i kada se veza uspostavi, reče kratko: „Došla sam“. Ode do kupatila i pusti vodu u starinsku kadu. Smače sa sebe odeću i uđe u kadu. Na zna koliko je vremena tako ležala. Sa radija se čula tiha muzika za ples. Razvučena, čežnjiva...koju prekinu kratak zvuk zvona. Izađe iz kade i preko mokrog tela ogrnu tanku kućnu haljinu. Otključa vrata i neko pade na nju pomerajući je unazad, a onda je uzdiže u vazduh i poče da okreće. Zatim je okrenu i smače haljinu sa nje, a onda opet navali, ali sada nežno, dugo se zadržavajući na nekim delovima njenog nagog tela. Kapi vode su nestajale pod pritiscima onog koji se nije zaustavljao harajući joj telom. Kikot, mrmljanje, zvuci sočnih poljubaca, njeno ciktanje, nadjačavalo je muziku i stvaralo novu uzbudljivu muziku. Dve ruke je položiše na krevet. Gledala ga je. Lep, visok, skladno građen muškarac koju godinu stariji od nje, ali pun naboja, poče da skida odeću sa sebe i sledećeg trenutka je pokri svojim telom.