O cjepanju drva, životu i nekim malim stvarima

Eho udaraca sjekire pronosio se kroz toplo septembarsko jutro. Gomila isječenih drva uzdizala se u dvorištu dvospratne kuće, dok se jedan mladić borio sa panjevima i kvrgama na oblicama koje je cjepao. Znoj se u malenim potocima slivao niz njegovo čelo, obraze i tijelo. Bilo je pretoplo, iako je bilo tek devet sati.

Iz kuće je izašao starac sjede, kratke kose. Bio je visok i vitak. Na uredno izbrijanom licu, bore su pričale njegovu životnu priču.Veoma je krepak za svojih osamdeset godina. Sjeo je na metalnu stolicu i posmatrao mladića. Očigledno je da mladić nije bio iz struke, jer mu je cjepanje išlo jako teško.

-Okreni, pa ud'ri drugom stranom! – rekao je starac kada je vidio da se mladiću zaglavila sjekira u drvetu.

Mladić ga je poslušao, okrenu je drvo i udario tupom stranom sjekire o panj. Drvo se prepolovilo na pola.

-Vidiš, a? – opet je rekao starac –Moraš imat' tehniku. 'Aj' sjedi momak, da zapalimo po jednu.

-Hvala, ne pušim.

-Svejedno, sjedi malo.

Mladić je sjeo u stolicu naspram starčeve.

-Kako ti je ime? – upitao je starac.

-Zoran.

-Ja sam nekad po dvan'est metara cjep'o, ali ne mogu više. Udarila starost. Nema se više snage u rukama. A ovaj moj, samo nekud skita. ,,Posao'', kaže. Pa smo morali da nađemo nekog da završi drva, prije no što okiši. A, otkud ti znaš mog Miću?

-Pa... u stvari i ne znam ga. Vaš sin i jedan moj drug su dobri prijatelji, pa sam ja, eto tako, upao...

-Ja, ja, ja. Tebi baš ovo i ne ide nešto. Evo već dva sata udaraš, a možda si tek metar iscjepao.

-Pa, cjepanje drva nije nešto što sam mnogo puta radio. – rekao je Zoran.

-Da ti kaže nešto čika Bogoljub. Ostavi se ti ovog i probaj nešto drugo. Nije ovo za tebe.

-Slažem se da nije za mene, ali ne mogu da biram.

Starac je iz džepa pantalona izvadio malu metalnu kutijicu za duvan. Otvorio ju je i na rizlu stavio duvan i vješto smotao cigaretu. Iz drugog džepa je izvadio šibicu, pa ponudivši još jedanput mladića duvanom, zapalio cigaretu.

-Ovo mi je još posljednje zadovoljstvo u životu. – rekao je Bogoljub –Ne trošim one kupovne. Merak mi je da sam smotam.

-Da, a ja eto, ne pušim.

-Pametno. A, kol'ko ti je godina?

-Dvadeset osam.

-Jesi ženjen?

-Nisam.

-Pa šta čekaš?

-Neka bolja vremena.

-Eh, sinko moj. – reče starac –Za ženidbu nikad nisu dobra vremena i uvijek su dobra. Porodicu moraš da stvoriš.

-Razmišljao sam ja o tome,  nije da nisam. Još uvijek odmjeravam. Ali, vidite kako meni ide. Neću da pravim sirotinju,  da gledaju u mene gladni, a ja da čupam kosu zato što nemam šta da im dam da jedu. Neću da budem jedan od onih koje snima televizija, a mi se svi stišćemo u jednoj sobici, dok se ljušte zidovi i otpada plafon. Pa da za mene prave neku tamo akciju tipa ,,da pomognete  Zoranovoj porodici, pošaljite poruku na 10..''

-A, pretjeruješ, momak. Uostalom, toliki su odrasli u siromaštvu. – rekao Bogoljub.

-Praviti sirotinju, to je neodgovorno. Praviti djecu, a onda ići obijati pragove raznih institucija da se smiluju, da udjele koji dinar...

-A, ko će brinuti o tebi u starosti? – upitao je Bogoljub.

-A šta ima ko da brine. Kad zanemoćam, nek' me samo gurnu u neki jarak.

-Ti to baš onako malo crno opisuješ. – rekao je Bogoljub.

-Ja razumijem ljude, koji su svoju porodicu zasnovali kada im je išlo dobro, pa se oženili i stvorili djecu. A, onda kada im je, sticajem raznih okolnosti, sve krenulo nizbrdo, bili su prinuđeni da idu od šaltera do šaltera i izvode razne akrobacije, ne bi li tu porodicu sačuvali i očuvali, A praviti djecu, znajući u startu da nemaš šta da im daš je, najblaže rečeno, neodgovorno.

Bogoljub je savijao novu cigaretu i ispod oka gledao mladića.

-Znači, momče, po tebi samo bogati imaju pravo na porodicu?

-Ne, ne. ne... Ne govorim to. Ali čovjek mora da ima mrvicu odgovornosti i prema sebi i prema toj djeci i prema društvu.

-Ja, ja, ja. Mnogo ti to uvijaš. – rekao je Bogoljub paleći cigaretu –Ti si cjelu tu priču osmislio, kako bi izbjegao svoju odgovornost.

-Moju? Koju moju odgovornost?

-U redu je to da se bude odgovoran, da se ne prosi od društva, ali šta je sa odgovornošću da se to društvo produži?  Jel' vidiš koliko nas umire svake godine, kolk'o nas je manje? Čovjek je stvorio društvo, jer ne može sam. Društvo je tu da nam pomogne.

-Pa, razmišljao sam ja i o tome. – rekao je Zoran – O toj žrtvi koju treba da podnesemo. Danas se stvari više ne dobijaju ratom, već mudima, da izvinete na izrazu. Pogledajte samo Kineze i ove s juga.

-Eto, mislim da si sad sve sam rek'o. Dakle, potrebna je žrtva. – reče Bogoljub -Borba za naše mjesto pod suncem kroz djecu. Zar se ne čini mnogo razumnije žrtvovati se zarad dvoje, troje djece nego žrtvovati se u ratu? Ali, izgleda da je to izazov kojem nismo dorasli.

-Izgleda da ste u pravu. Na kraju, kvantitet mora da pređe u kvalitet.

Zoran je ustao sa stolice i nastavio da cjepa drva. Ali sjekira nije htjela da ga sluša.

-Okreni drvo. – rekao je Bogoljub –Moraš da gledaš kako je sječeno. Okreni ga. Prati liniju. Tako. Sad ud'ri.

Drvo se rascijepilo.

-Bravo, momče, samo tako. – rekao je  Bogoljub i ušao u kuću, ugasivši prethodno cigaretu.

Prošlo je oko satak vremena prije nego što se stari Bogoljub ponovo pojavio kod mladića.

-Momak, 'ajde da jedeš.

Ušavši u kuću, Zoran je oprao ruke i sjeo za već postavljen sto.

-Prijatno. – rekao je stari Bogoljub.

-Hvala.

Zoran je jeo ćutke, gledajući da ne oteže zbog posla koji ga je čekao. Starac je jeo polako, ne žureći.

-Kol'ko ono ti, bogati, reče da ti je godina? – upitao je Bogoljub.

-Dvadeset osam.

-A jes' jes'. A šta imaš od škole?

-Završio sam dramaturgiju.

-A šta to bješe? – upita starac.

-Ukratko, pišem i prilagođavam tekstove za predstavu.

-Kakvu predstavu?

-Pozorišnu.

-A, ti si glumac. – reče Bogoljub.

-Ne, nisam glumac. Ja sam mrča. Gledam da tekstove prilagodim sceni, dijaloge glumcima. Viškove izbacim, dodam gdje je manjak. Da napravim jednu umjetničku cjelinu. U stvari, ja sam rediteljeva desna ruka. Ili bolje rečeno, ja radim, a reditelj kupi priznanje.

-Pa, što si izabrao zanimanje gdje ćeš da budeš sluga? – upitao je Bogoljub.

Zoran je samo slegnuo ramenima.

-Pa, jel' može da se živi od toga?

-Evo, vidite. – rekao je  Zoran i pokazao na gomilu drva u dvorištu. -Posla je sve manje. Danas niko ne ide više u pozorište.

-Skupa karta. – rekao je Bogoljub.

-Nije skupa karta, nego je mali standard. – konstatovao je Zoran. Ljudi više vole da jedu, nego da idu u pozorište. I ja ih potpuno razumijem. I ja volim da jedem. U pozorište se ne ide praznog stomaka. Ali to je samo jedna strana medalje. Za pozorište, za umjetnost uopšte, potrebno je njegovati čovjeka. Potrebno je usmjeravati ga, zapaliti vatru u njemu. A sve što se nudi danas je jeftina tv zabava, sa nekim polusvjetom koji se takmiči ko će da napravi veću budalu od sebe. I još biva nagrađen za to. A umjetnost? Ona biva potiskivana, jer čemu ići u pozorište ili pročitati knjigu i razbijati glavu ozbiljnim sadržajem, kada je mnogo lakše i jeftinije otvoriti novine i pročitati koliko je koja droca preturila švalera preko glave od jutros.

-Ja sam, sinko, u pozorištu bio prije nekih šezdeset godina, dok sam služio vojsku i od tada jok. Al' ja ne mislim da sam zbog toga manje kulturan. Jok vala.

-Ne govorim ja da su ljudi manje kulturni ako ne idu u pozorište. Ima ljudi koji redovno idu u pozorište, ali su i dalje primitivci. A kultura, to je način života. To znači pozdraviti poznanika, ustupiti mjesto starijem od sebe, ne vikati na kasirku u samoposluzi, ako malo sporije kuca, održavati ličnu higijenu, ne bacati smeće po ulici, ne puštati psa na ulicu, ako više ne možete da ga hranite, prelaziti ulicu samo na zeleno, poštovati ograničenja brzine pri vožnji. Kultura znači unaprijeđivati sebe svakodnevno.

-E, tu si sinko, vidiš, u pravu. – rekao je stari Bogoljub -A sve ide iz kuće. Danas ne postoji osnovno kućno vaspitanje.

-Apsolutno ste u pravu.

Starac je ustao i otišao do frižidera iz njega izvadio flašu piva i pokazujući je Zoranu upitao:

-Jel' može jedno 'ladno, a?

-Nisam baš navikao, brzo me hvata.

-Podijelićemo. – reče Bogoljub.

-Valja.

Po vrelom danu, hladno pivo klizi niz grlo poput slatkog nektara, a žednom čovjeku se čini da je našao oazu u pustinji sprženoj suncem.

-E, hvala na doručku, sad moram da nastavim.

-Nema na čemu. – odgovorio mu je stari Bogoljub -I nemoj da radiš žedan, bez ustručavanja uđi slobodno unutra i napij se vode. Ima hladne u frižideru

-Hoću. – odgovorio je Zoran

Zvuci sjekire su odjekivali dvorištem, dok je kasno septembarsko sunce pržilo sve pod sobom. Ali stari su znali da je ovo vrijeme varljivo, te da već koliko sutra kišni oblaci mogu da zamjene Sunce, te da kiša i hladno vrijeme mogu da otvore grejnu sezonu. Zato su ljudi koristili ove posljednje trenutke lijepog vremena da privedu kraju sve vanjske poslove ili će raditi po kiši i nevremenu, a mnogo toga će morati da ostave za proljeće.

Bilo je već dva sata kada se ispred dvorišta zaustavio bijeli automobil. Džip. Iz njega je izašao prosijedi čovjek u odjelu bez kravate. Imao je oko pedeset godina. Ili koju godinu preko. Ušao je u dvorište i približavao se Zoranu, odmjeravajući ga pogledom. I Zoran je njega gledao. Čovjek mu je pružio desnu ruku, dok je u lijevoj držao neku neprozirnu kesu.

-Ti mora da si Zoran? Ja sam Milan, Lazin prijatelj.

-A, drago mi je. – rekao je Zoran, prepoznavši ime poznanika koji ga je preporučio za ovaj posao.

-I kako napreduješ?- upitao je  Milan.

-Pa, eto,  ide nekako.

-Samo nastavi, samo nastavi. Ne daj se.

Vrata na kući su se otvorila i na njima se pojavio Bogoljub, prepoznavši glas sina kako priča sa Zoranom.

-Došao si.

-Jesam. Završio sam obaveze ranije, pa sam svratio da malo pomognem oko drva.

-Ako, ako... – rekao je Bogoljub.

-Evo, Marija je napravila ručak, pa je poslala po meni. – rekao je Milan vadeći veliki lonac iz kese.

-Stavi ga na sto unutra i pozovi malog da ručamo.

Za tren oka su trojica ljudi sjedila za stolom. Bilo je tu prasećeg pečenja, pečeno pile, pečeni krompirići, a preko svega je bio sitno isjeckani bjeli luk, koji je davao onaj slasni ukus jelu. Naravno, sve ovo se zalivalo hladnim pivom.

Govorim mu da je vrijeme da se ženi. – rekao je Bogoljub Milanu, pokazujući na Zorana.

-Nisi oženjen? –upitao je  Milan.

Zoran je samo odmahnuo glavom.

-A, dobro, dobro, biće. – rekao je Milan.

-Vrijeme mu je da pravi djecu.

-Tata, pusti momka na miru.

-Nema veze. –rekao je Zoran. -Pričali smo jutros na tu temu. I tu jeZoran objasnio svoje stavove.

-Eh... -uzdahnuo je stari Bogoljub –Nekada su ljudi imali po petoro, šestoro djece.

-Tata, druga su to vremena bila. Nema više tih porodičnih zadruga. Ranije se mnogo djece pravilo iz dva razloga: prvo, bila je velika smrtnost, pa si morao da imaš mnogo djece da bi neka i pretekla. A kao drugo, trebala je radna snaga na imanju. Da jedni vode stoku na ispašu, drugi oru, treći siju. Jedni opet sve to prodaju na pijaci. Danas je drugo.

-Pa zar danas ne trebaju djeca? –upitao je  Bogoljub.

-Trebaju, tata, trebaju. –odgovorio je Milan -Ali šta da radiš sa petoro djece u iznajmljenoj garsonjeri u gradu?

-Nek' idu na selo. Niko više neće da bude seljak, da radi na zemlji.

-To je tužno. –ubacio se Zoran –Ali tu nisu krivi obični ljudi, već jedno mišljenje koje se uvrežilo u narodu. Prvo, seljak se smatra nekim građaninom drugog reda. A drugo, kada se spomene seljak, šta vam prvo padne na pamet?  A?  Prvo vam pred oči dođe slika jednog masnog, prljavog čovjeka, koji ustaje sat prije prvih pijetlova. Zatim odlazi da počisti štalu, napoji stoku, pomuze krave, a onda sjeda u traktor i odlazi na njivu. Na njivi se zadržava sve do večeri, pa se se vraća kući. Opet malo oko stoke i imanja i ide na spavanje čim se smrači. Eto, to je slika koju današnji mladi ljudi imaju o seljaku.

-I ne bi mnogo pogriješili. –rekao je Milan –Možda je to malo nekorektno reći, ali tako je. To je upravo slika i prilika našeg seljaka. U mnogim domaćinstvima za sto godina jedina tehnika je traktor.

-A na zapadu, to je biznis. –rekao je Zoran -Cjelokupna proizvodnja jednog domaćinstva. Ono što se tamo naziva farma. Ali tamo je čovjek manje radnik, a više investitor, organizator, menadžer. Za svaki posao postoji mašina koja ga obavlja. Električne muzilice, koje ubrzavaju proces mužnje. Tamo kompjuteri doziraju hranu stoci. Na osnovu parametara, kompjuter procjenjuje koliko čega koja stoka treba da dobije. Za svinje, recimo, kompjuter pravi mješavinu i određuje koliko u toj mješavini treba da bude vitamina, minerala, proteina, masti i čega sve ne. Tamo je farma biznis kao i svaki drugi biznis koji donosi novac. U rangu je sa trgovinom, transportom, fabrikom i šta ja sve znam.

-Sinko, jes' ti nekad obrađivao zemlju? –upitao je Bogoljub –Jesi'l čuv'o stoku, tovio svinje? Sejo i žanjo kukuruz? Ako nisi, nemoj mnogo da pričaš o tome. To je pos'o, bre ej! Radiš k'o konj, a smatraju te magarcem. Kakav kompjuter, kakvi bakrači! Tu ima da se radi, leđa pucaju.

-A, ne treba tako da bude. –rekao je Zoran

-Ne treba. Jel' znaš koliki su troškovi oko jedne krave? A po koliko se otkupljuje mlijeko?

-Dobro je, tata, smiri se. –rekao je Milan –Ali, momak je u pravu. Ništa se ne mijenja. Kako prije sto godina, tako i danas.

-Mnogi misle da se učenje završava čim završe školu. –rekao je Zoran.

-Ali nisu oni krivi.

-Nisu. Kriv je obrazovni sistem. Ali to je posebna tema.

-Prokleta trka za novcem. –dodao je Bogoljub. –To je ono što nas uništava. Vi mladi jurite za novcem, kao da se njime kupuje sreća Dok ste mladi, ne pravite djecu, a kad ga zaradite, ako ga ikad i zaradite, za djecu ste prestari.

-To je kapitalizam. –rekao je Zoran.

-E, pa taj....kapitalizam, to je bolest. –odgovorio je Bogoljub, lupkajući se kažiprstom po slijepočnici –To je ono što rađa pohlepu. Ono što iz čovjeka izvlači sve najgore.

-Potpuno si u pravu, tata. Novac nas ubija. Samo pogledajte. Danas imate nekoliko vrsta ljudi, grupa, klasa, ma nazovite kako ih hoćete. Prvi su oni najsiromašniji. Nemaju novca, al' imaju puno djece. Neodgovorni, kako ih ti, Zorane, zoveš. Mislim da griješiš, al' da ne ulazim sad u to, to je prosto sirotinjska zabava. Druga grupa su isto siromašni, ali razmišljaju upravo tako kao ti. Treća vrsta su svi oni koji ne žele djecu u svojoj mladosti, jer ih vide kao prepreku na putu svojih ambicija. Ovi mogu da budu i siromašni i srednje situirani. I zatim na kraju, bogati koji spadaju u četvrtu grupu.

-Ti, bogati, oni znaju šta rade. –prekinuo je Bogoljub sinovo izlaganje –Imaju jedno, eventualno dvoje djece. To je sračunato. Da se porodično bogatstvo ne bi djelilo. Zato kod njih ima mnogo tih rođačkih brakova, kako bi bogatstvo ostalo u porodici. Da, da.

-Peti bi bili svi oni koji ne žele djecu iz svojih sebičnih razloga. –nastavio je Milan –Prosto, da ne bi bili na putu njihovom hedonizmu. A šesta vrsta je, onako, kako da kažem, više jedna vrsta psihopatologije. To su ljudi koji jednostavno nemaju taj roditeljski nagon. Osim ovih potonjih, svima je zajednički imenitelj novac. Svi oni mogu da se svrstaju u tri velike kategorije. Oni koji novac nemaju, oni koji su u borbi za njega i oni koji ga posjeduju.

Tako nekako je Milan opisao svoje viđenje te stvari.

Poslije ručka, dvorištem se razlegao zvuk dvije sjekire. Zoran i Milan su zajedno cjepali drva. Sunce je polako gubilo svoju žestinu, a neki lagani vjetrić, je počeo da duva, učinivši dan ugodnijim. Gomila iscjepanih drva počela je lagano da raste.

-I šta kažeš, završio si dramaturgiju? –upitao je Milan.

-Jesam.

-I ima li posla?

-Veoma slabo. Evo, već je tri godine, kako sam završio studije, a radio sam samo na jednoj predstavi.

-Tako je loše?

-Šta da vam kažem, vidite u kakvom vremenu živimo. Ako nemate para ili vezu, nema ni posla.

-Jes' vala.

-A, nema ni ljudi koji posjećuju ne samo pozorište, već ni jednu kulturnu manifestaciju. – rekao je Zoran –A tu je krivo školstvo. Ljubitelja umjetnosti treba obrazovati, a kod nas je došlo do jednog instant obrazovanja. Niko se više ne trudi. Djeca u školi su postala samo moneta za podkusurivanje na poligonu prljavih igara politike i moći. Svima je stalo samo do očuvanja sopstvenih pozicija i pogodnosti koje su povezane sa njima. Zaboravili su da uče djecu. Svi gledaju samo kako da profitiraju, ali ne kroz znanje, ili ono što znanje donosi, već kako da napune džepove ugrađujući se u cijene ekskurzija, udžbenika. Ekskurzije su se pretvorile u jedan veliki kolektivni vikend izlazak u diskoteku. Zaboravili su da nauče djecu kako biti žedan znanja.

-Svaka ti je k'o u Njegoša. –rekao je Milan –Potpuno si u pravu. Obrazovanje je sad na niskim granama. Niko se više ne trudi. Sistemski je napravljeno da se niko ne trudi. Moj sin, koji je nekih šest godina stariji od tebe, cijeli prvi razred je proveo u pisanju tankih uspravnih linija, uspravnih debelih, tankih i debelih kosih itd. To su bile osnove za pisanje slova. Sveske i sveske su ispisane. Zatim, učio se i pravopis, ne mislim na gramatiku, već na pravilno pisanje slova, koja linija ide prva, koja je tanka, a koja je debela itd. Tada se pretpostavljalo da dijete koje krene u školu, ne zna da čita i piše. A, vidiš, pet godina kasnije, kada mi je ćerka krenula u školu, prvi dan, kada su kročili u učionicu, na tabli je stajao ispisan raspored časova i učiteljica im je samo rekla da ga prepišu. Gdje su djeca trebala da nauče da pišu? To njih ne zanima. Važno je da ih oni ne uče. A šta su uradili danas?  Prebacili su problem u obdaništa, da ih oni uče da pišu i čitaju. Pa čemu škola služi? O čemu mi pričamo? Pitam se hoće li za par godina babice u porodilištu da uče djecu da pišu?

-To je tačno. – rekao je Zoran –Postalo je važno samo gledati sebe. Zato su kriminal, korupcija i nepotizam postali naša svakodnevnica. Mada, kriminalci su još i najpošteniji. Oni te opljačkaju otvoreno. Pošteno kažu: ,,ruke u vis, ovo je pljačka''. Ali političari... Oni su opasni. Svaki njihov postupak je prekriven da izgleda kao nešto drugo. To su ljudi koji se predstavljaju kao stručnjaci, da riješe problem koji su sami stvorili. Pokradu budžet, a onda od naroda otimaju da ga napune.

-E, tu si u pravu. Samo izmišljaju načine da ti otmu pare. Ovaj zakon o bezbjednosti u saobraćaju. na primjer. Napravljen je samo da se uzmu pare za budžet, a ne riješava se problem. Loš vozač ostaje loš vozač, ma koliko puta da ga kazniš. Što duže ostaje u saobraćaju, veća je opasnost da ubije sebe ili nekog drugog. Zato kada prođe kroz crveno, nemoj da mu pišeš kaznu, već mu trajno uzmi dozvolu i ti si tako eliminisao jedan problem iz saobraćaja.

-U suštini je to dobro riješenje, ali ko će onda ostati da plaća registracije, osiguranja, takse? Time se oni rukovode.

-Eh, htjeli bi i jare i pare. –odgovorio je Milan –Nego, kad si spomenuo registraciju, i to je bila prevara. Cijela ova operacija sa zamjenama tablica. Po čemu su ove nove, bolje? Isti je materijal, isti je način proizvodnje, ista veličina. Nema nikakvu zaštitu od krađe. Razlika je samo u tim slovima. Al' važno je da ti uzmu novac za razne takse i naknade. A to nije sve. Ako je mjesto za tablicu na tvojim kolima manje od tablice, moraš da prođeš posebnu proceduru. Ako želiš da dobiješ manje tablice, prvo moraš da platiš sve dažbine i onda dobiješ tablice standardne veličine. Zatim ih vratiš i napišeš zahtjev za ove manje tablice i opet, naravno, platiš takse i tek onda dobiješ tablice koje ti odgovaraju. Dakle, i ti i oni ste odmah znali šta ti treba, ali si morao duplo da platiš.

-Kad smo već kod svega toga, -rekao je Zoran, praveći pauzu da popije malo vode –sličan problem je i sa ličnom kartom. Naime, u redu je pribaviti potrebne papire kada se lična karta vadi prvi put. Mogu da razumijem da ti onda treba izvod iz knjige rođenih, izvod iz matične knjige državljana itd. Ali poslije, kada dobiješ ličnu kartu, to bi trebalo da bude nenadjebivi, da izvinete na izrazu, dokument. Ali ne. Svaki put ti za nešto trebaju izvodi iz knjige rođenih i državljanstvo, i to da nisu stariji od šest mjeseci. Pa ne rađam se ja na svakih šest mjeseci, pa da mi se mjenja i datum rođenja. U ličnoj karti piše datum rođenja, i mjesto stanovanja, a sama lična karta je dokaz mog državljanstva. Pa samo državljani imaju ličnu kartu. Izbjeglice, imigranti, emigranti, stranci, azilanti imaju neka druga dokumenta, ali ne i ličnu kartu. A kad ti istekne rok važenja i produžuješ ličnu kartu, opet ti trebaju sva dokumenta.

-Samo da ti uzmu pare za takse. –rekao je Milan.

-Tačno tako. E sad, ako lična karta nije toliko moćna, zar ne bi bilo logično da i ostale papire nosimo sa sobom, pa kad te policajac zaustavi i traži dokumenta, a ti brate izvadiš fasciklu sa hrpom dokumenata, pa nek se zanima čovjek.

-Cijeli taj haos nekome odgovara. –rekao je Milan istežući leđa –I onda narod zaluđuju nekim lažnim glamurom, govoreći mu kako i on može da bude dio toga. Pa se organizuju razne audicije, pa ti imaš talenat, on ima talenat, svi ga imamo. Pa tu su i razne zvijezde i zvijezdice. Prvi, drugi, treći glas itd. Nude se bolji život i velike nagrade, a onda ih uživo pred milionskim auditorijumom ponižavaju razne dive i divice. A ovi sve to trpe zbog buduće slave. Ali ne shvataju jednu stvar. Ne mogu da uspiju. Jednostavno, previše ih je. Jedno drvo u pustinji čini atrakciju, zanimljivost, rijetkost, a šta predstavlja jedno drvo u šumi istih takvih? I svi su super talentovani i bez posla i ovo vide kao izlaz, jer im se nudi slava i bogatstvo, prekriveno glamurom. Sam se pitam, koliko bi se njih prijavilo kada bi prva nagrada bila posao u rudniku? Međutim, dio problema leži i u činjenici da smo svi mi svjesni mnogih stvari koje ne funkcionišu ili nisi logične, ali o tome pričamo jedni drugima, a ne i tamo gdje treba.

Zoran je klimajući glavom potvrđivao Milanove riječi.

-Ne tako. –rekao mu je Milan –Moraš da vidiš gdje je kvrga. Stavi je da bude dole... i sa strane...sad udri... još jednom. Dobro je.

Crveno nebo je najavljivalo kraj dana. Dok je veče prekrivalo zemlju, zvuk sjekira je bio samo daleki eho. Gomila iscjepanih drva je ležala u dvorištu, dok su tri muškarca pored njih sjedila i gledala zalazak sunca.

-E pa, momci, svaka vam čast. –rekao je  Bogoljub.

-Ma, sjebasmo ih. –odgovorio je Milan.

-Ali smo se i naradili. -dodadao je Zoran.

-Vrijeme nam je poći, stari.

-A, hajte, hajte. I odmorite se dobro.

Milan je iz džepa izvadio pare i dao ih Zoranu.

-Momče, izvoli. Zaslužio si.

-Hvala. –reče Zoran.

-I da se oženiš ubrzo. –rekao je Bogoljub.

-Ako se budem ženio...

-Molim?

-Ovaj, kad se budem ženio, vas zovem za starog svata.

-E tako. 'Aj' u zdravlje.

Automobil u kome su se nalazili Milan i Zoran je jezdio širokim putem.

-Momak. –reče Milan –Dođi prekosutra do mene u firmu. Otvorilo se jedno mjesto. Nije baš dramaturgija, ali nije ni cjepanje drva.

-Hoću, doći ću. Baš vam hvala. –oduševljeno je rekao Zoran.

-Kao što rekoh, nije dramaturgija, ali će biti mnogo drame.