O, sramote od lepote!

Gladijanci su, pre nego što su došli u ovakvo stanje, potpune bede i apatije, koja je dostigla stepen mazohizma, negde u podsvesti kovali planove da odu, što dalje, da negde drugde zasnuju egzistenciju koja bi ih, makar na neko vreme, približila vrednostima civilizovanog sveta. Međutim, da li slučajno, ili je i to bio deo velikog eksperimenta u kojem je i Gladomir bio samo pion, u javnom mnjenju je o Gladijancima bila stvorena takva slika da su ih svi relativno stabilni umovi na planeti doživljavali kao gubave koljače i siledžije, kao kreature bez uma koje bi najbolje bilo jednostavno spržiti i pretvoriti u dim, bez ikakvog traga o njihovom postojanju ili ih ostaviti da traju u stanju upotrebljivih poslušnih čovekolikih životinja.

A da se ne radi o pukom naklapanju, govori i to što je jednom prilikom pokušano i to. Delimično je sprovdena ideja potpunog uništenja Gladije, mada su se ovi izmoždeni i svega prezasićeni nesrećnici, pokazali neuništivim. Naučeni na sve moguće patnje ovoga sveta, Gladijancima je sve to izgledalo  kao dečja igra. Poput insekata, pacova ili virusa, oni su uspevali da pobede sve, da prežive, kako bi ponovo bili predati Gladomiru da sa njima radi šta ga je volja. I on je to znao.

Za sve to vreme Gladomir je sedeo u svom bunkeru, prateći sutuaciju na 33 monitora, nadgledajući uništenje sopstvenog naroda u kojem je, kako se pokazalo, jedino on bio taj za kojim nije vladalo nikakvo interesovanje. I to je ono što je bilo simptomatično mnogim tumačima ovog istorijskog trenutka, mada ta tumačenja nikoga nisu zanimala, niti je bilo moguće bilo gde ih objaviti. Čak ni Gladijanci ni pet para nisu davali za objektivno sagledavanje istine koja je i njima bila jasno vidljiva, ali je bukvalno prihvatanje činjenica protiv kojih je nemoguće bilo šta preduzeti, čoveka moglo da dovede do takvog očaja da bi mogao sam na sebe da digne ruku. I zbog toga, neki nagon za samoodržanjem, terao je Gladijance da život gledaju drugačije, da žive u svojim nesvesno stvorenim iluzijama, bar do trenutka dok se ne stvore uslovi da se bilo šta bitnije promeni. A, kako su stvari stajale, bilo je sve izvesnije da se takvi uslovi nikada neće stvoriti, i da su Gladijanci osuđeni na nestajanje, da su eksperiment čiji će rezultati kasnije biti primenjeni i na neke druge, sve do onog trenutka dok neko, ma ko to bio, ne bude ovaj svet napravio onakvim kako je zacrtao i sa onima koje je rešio da ostavi u životu.

Govoriti o stepenu bede, materijalne i duhovne, takvih ljudi, sasvim je izlišno. Govoriti o međuljudskim odnosima obezljuđenih ljudi nema nikakve svrhe. Gladijanci su živeli u svetu strave i užasa, bez hrane, lekova, ljubavi i svega ostalog. Jedino je smrt bila nešto što je sasvim izvesno i sa čim su mogli da računaju bez iluzije da će im izmaći. Sve ostalo bila je neopisiva avantura u uslovima koji su se iz dana u dan menjali, u uslovima koji mogu da vladaju samo u karantinima još koliko - toliko svesnih ljudskih bića gde se odnosi uspostavljaju samo na osnovu toga koliko je ko daleko u stanju da ide atakujući na tuđ integritet, a i ta granica je iz dana u dan bivala sve manja, pa se samo čekalo kada će Gladijanci početi međusobno da se uništavaju, hvataju za grkljan i vade oči i creva jedni drugima I to je bio taj, verovatno, završni stadijum koji im je neko negde namenio, a čega su oni, koliko god bili nesvesni, ipak bili svesni. To je ono čega su se, verovatno, kao još uvek živa vrsta, kolektivno nesvesno pribojavali i bilo je prosto zadivljujuće da i u uslovima potpune gladi i bede još uvek ima neke prividne tolerancije među njima, bar u onoj meri u kojoj nosioci najrazličitijih patoloških simptoma, a svi su pripadali nekoj od tih kategorija, nisu masovno krenuli u totalni obračun. Vreme kada su se tablete za smirenje vagonima dopremale u sve gradove Gladije smatrano je zlatnim dobom ove banana države. U vremenu o kojem govorimo, samo retki su imali načina da dođu do tableta, a to je već bila gladijska aristokratija kojoj smirenje nije ni bilo potrebno, koji su se smirivali tako što su oko sebe gledali bedu i očaj iznad kojeg su oni, kako im se činilo, uspeli da se izdignu.

Međutim, koliko god neki mislili da je Gladija za njih obećana zemlja i da su svojom veštinom uspeli da zauzmu pozicije političke elite, gotovo da nije bilo dana, a da neko od vodećih političara i funkcionera ne plati glavom svoju ponesenost ovim prividnim uzletom. Na vlast se dolazilo podvalama, a sa nje odlazilo vrlo jednostavno, u dimu, plamenu, sa kuršumom u lobanji, odsečene glave ili na bilo koji drugi način koji je podrazumevao potpunu eliminaciju. I začudo, nikoga to nije uzbuđivalo, niko se zbog toga ne bi uznemirio, čak bi se pre moglo reći da se nešto takvo i priželjkivalo. Sve to je još više doprinosilo utisku da je Gladija eksperiment otpisanih, neka vrsta arene u kojoj nikome nikoga nije bilo žao i u kojoj se svako svojim sredstvima, oružjem koje mu je stajalo na raspolaganju, bori da ostane što duže u sedlu.

“Uzgajalište konova” / Svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajima je namerna.

Ivan Rajović