Onako, usput

Ja uvek ustajem rano. Navika. I svaki dan isto. Ne radim nigde, mislim, radila sam, ali sam ostala bez tog “sigurnog“ posla još pre petnaest godina.

Kako živim? Ne znam šta da ti kažem. Zajebano. Ne, nemam dece, u stvari imam, šta pričam, nego ih nisam videla nekoliko godina, pa, zaboravim da ih imam. A šta znači imati nekoga, reci ti meni? Biti zbrinut i siguran, a ovamo ti dušu uzme! Ne, nisu me tražili, a i da me traže ne bi me našli. Ma, bre, ne razmišljam o njima, neka im je sa srećom tamo negde!

Ne, nemam ni muža, koji će mi kurac! Imala sam jednom, jednog i dosta! E, je l' imaš jednu cigaru? Zahladnelo! I tako ti kažem, zajebano, al' se mora živeti, da ga jebeš. Gde živim zimi? Tu i tamo, nekad sednem u neku kafanu, popijem vruću rakiju, zagrejem se, šta da ti kažem, ima dobrih ljudi, imam i neke babe koje se sažale pa mi pomažu, daju mi da jedem. Kad je jako hladno odem u Dom zdravlja, pa se naspavam, lepo greju tamo, ponekad dobijem i čaj, ma, bre, ne treba meni mnogo, evo, vi'š ova kolica, tu mi je sve!

E, kad se setim mladosti! Ne razmišlja mlad o starosti. Prezire je. Tako sam i ja, a vi'š sada. Jebi ga, život!

Ehej, Rade, čekaj me, samo da popričam sa ovom gospodjom! Idemo da skupljamo karton, to mi je glavni pajtos, dobar je, malo spor, ali dobar. On ti je sve u životu izgubio. Velika tragedija! Drugi put ću ti pričam o njemu. Znaš ono i od goreg ima gore! 'Ajde, žurim! Daj mi još jednu cigaru, živa bila, volim posle ručka da zapalim, hahahaha! Će me nadješ ovde, tamo, ili pitaj za mene kada budeš u prolazu, ja sam ti poznata u ovom kraju, samo traži Maru Caricu, tako me zovu! 'Ajde, živa bila, odoh!