Pali anđeo

TV-ekipa koju je Roberto onomad zatekao u „Delfima“, koliko znamo, nije više navraćala tamo, a zašto nije, nije teško pretpostaviti. Polovine ministara nije bilo na poslu, otvorili su bolovanje. Zašto? Ni to nije teško pretpostaviti.

Političke bure, po pravilu, ištu svoje žrtve, a ovaj skandal sa Nojevim barkama politička je stvar i to je svakome bilo jasno, pa čak i ministrima. Znalo se da će se ne nekome od njih slomiti koplja kako bi Vlada prebrodila ovu krizu. I baš tada emiratsku javnost, koja je taman namirisala krv, potresao je novi skandal. 

Plinije, onaj „vitez antikorupcije“, bio je u centru pažnje. Dakle on, koji je za manje od mesec dana strpao u bajbok više mogula i emira i njihovih jataka, pomagača i saučesnika, nego sve sudije, policajci i tužioci od Drugog svetskog rata na ovamo, žigosan je pred milionskim auditorijumom da je lažirao tender za nabavku Nojevih barki. Gledaocima su prikazani ugovori Darijeve kompanije sa Nemačkim koncernom, zapisnici o neispravnosti robe, otkaz ugovora, potvrda Narodne banke o višemilionskoj blokadi računa Darijevog „Čelik Co“;  pa onda izjave učesnika na tenderu, pa njihovi prigovori na rok za izradu sefova, pa priznanje članova Plinijeve tenderske komisije da su primili pozamašne premije u gotovom kao mali znak pažnje što su potpisivali sve što im je bilo rečeno i nisu postavljali suvišna pitanja. I najvećoj budali u emiratu bilo je jasno da je Plinije odsvirao svoje i, kako sad stvari stoje, ni stotinu Vrhovnih neće ga kurtalisati bukagija.

Nakon Marijine emisije hitro su reagovali ostali mediji, jedva dočekavši da se na nekoga ostrve. Za tili čas uspostavljen je opšti koncenzus da je ovaj „slatkorečivi zvekan koji se samonametnuo kao apostol pravde, zapravo trojanski konj korupcije“! Nijedan dnevni list nije propustio priliku da o tome  objavi i specijalno izdanje.

Javnost se, dakle, uzburkala, a političari usrali. Šta uraditi u ovakvoj situaciji? pitali su se. Ako napadneš Plinija, govno si od čoveka, koliko do juče prdeli ste u istu tikvu. Ako ga, pak, braniš, onda si još veća lopuža od njega. Raščerečiće te tabloidi koliko sutra. A stvar je bila hitna i nije trpela odlaganje.

Zakazano je vanredno zasedanje Parlamenta. A na sednici Vlade izbila je tuča.

Pojedinim ministrima žurilo se da se što pre speru ljagu s Vlade zbog Plinijevog skandala, stoga navališe da ubeđuju  svoje kolege, ministre i državne sekretare, kako ovom lupežu i prevarantu, što ih je ocrnio i unizio u očima javnosti, treba suditi po kratkom postupku, i neka bude srećan ako prođe s deset godina robije. Ali za neke to je bila previše mlaka kazna, oni su se zalagali za javni linč. Neka čitav svet vidi kako prolaze oni koji našem sudbinskom evropriključeniju stavljaju klipove u točkove. Na trećoj strani behu oni najpragmatičniji. Oni htedoše iz istih stopa da ga predaju u ruke ministru zdravlja, da mu on bezbolno i u strogoj diskreciji, iščupa jezik, kako ovom slučajno ne bi palo na pamet da istrtlja istražnim organima više od onog što mora. I kako to obično biva kad političari hoće da pokažu jedni drugima ko je u pravu, nakon nekog vremena argumente mišljanja osnažili su argumenti pesnica. Upućeni tvrde da bi pala i krv, da nije pravovremeno intervenisala žandarmarija.

Ali, neko je ipak bio na visini zadatka. Narodni poslanici. Njima nije padalo na pamet da čekaju da javnost pošizi dok se oni glupaci u Vladi dogovore, i nakon  dva dana i dve noći većanja, tesnom većinom glasova odlučeno je da Pliniju presudi Vrhovni, čim se bude vratio iz posete Briselu.

Svaka im čast! – čestitao im je Roberto. Ustav emirata ionako je mrtvo slovo na paparu od kako je Vrhovni zadobio simpatije biračkog tela. Biće to još jedan vruć krompir u njegovim rukama.

A šta je za to vreme radio Plinije? Neće biti da je sedeo skrštenih ruku i čekao da ga njegovi dojučerašnji saborci dokusure. 

Dok su se onomad ministri hvatali za guše, a državni sekretari šaketali i udarali stolicama, taj „slatkorečivi zvekan“ održao je konferenciju za madije ispred zgrade Vlade. Rešetali su ga novinari i uzduž i popreko, a on je ponavljao kao papagaj kako je čist kao suza i kako su mu tu ujdurmu sa navodnim nameštanjem tendera preko svojih plaćenika u medijima podmetnuli krimosi iz državnih struktura, kojima je on bio stao na rep.  

– Pouzdano znam da Vrhovni ne sumnja u moju čestitost – rekao je na kraju.  

Ali, ništa mu to nije pomoglo. Dokazi prezentovani javnosti bili su neoborivi.  

Pod teretom optužbi za korupciju, što je u ovako odsudnom trenutku po emirat bilo ravno veleizdaji, morao je da odstupi sa svih pozicija. Iz moralnih razloga, a kojih bi drugih, podneo je neopozivu ostavku na sve javne funkcije. Ali, kao što znamo, đavo nikad ne ide sâm – to nije moglo da prođe bez ozbiljnih političkih reperkusija.

Odlomak iz romana “Nojeva barka”