Posle ljubavi

Rekla je da bi bilo najbolje da se ne viđamo neko vreme. "Dobro", odgovorio sam. Rekla je, takođe, da sam je previše razmazio i da sam previše fin. Znao sam da to nije osnovni razlog, ali njene reči su me duboko pogodile. Pa šta sam trebao da radim? Zašto je pogrešno biti fin?
Setih se reči jednog rođaka iz sela. Govorio je da žene treba gaziti da bi te poštovale.
Te večeri sam pozajmio deset maraka od jedne koleginice i kupio gajbu piva. Doneo sam u sobu. Počeo sam da pijem. U sobi su bila moja dva cimera. Uzeli su i oni poneko pivo. Pili su, malo se šalili. Ja sam pio i ćutao. Slušali smo Zabranjeno pušenje na cimerovom kasetofonu. Jedno deset puta sam premotavao pesmu "Dok čekaš sabah sa Šejtanom"... "Pomogao ti je i onu noć kada je rekla da s fukarom neće..." "Previše si  me razmazio”, odzvanjalo je po hiljaditi put. Pa šta sam trebao da radim? Popio sam flašu piva na eks i razbio o glavu. Cimeri su pobegli iz sobe. Razbio sam još jednu flašu o glavu. Mlaz krvi mi se slivao niz čelo. Pesnicom sam probio vrata ormana. Zatim sam nastavio da lomim sve što se moglo polomiti. Flaše, čaše, tanjire, šoljice za kafu, televizor, kasetofon. To je trajalo možda pet-šest minuta. Pod je bio pun razbijenog stakla. Ruke i čelo su mi bili krvavi. Posle toga izašao sam iz sobe i zaputio se u nepoznatom pravcu. U prolazu između drugog bloka i čitaonice naleteo sam na slučajnog prolaznika. Udario sam ga pesnicom u stomak. On se savio i ostao u tom položaju. Nastavio sam da hodam. U daljini sam čuo njegov glas: "Ko si ti, ko si ti?" Lutao sam celu noć bez cilja. Vratio sam se u sobu pred zoru. Cimeri su spavali. Soba je bila očišćena. Nisu me prijavili, nisu tražili da im nadoknadim štetu. Jedan od njih mi je posle nekoliko dana rekao : "U redu je da patiš, da budeš besan, da se napiješ, ali nemaš pravo da uništavaš tuđe stvari."

...                                                                          

Javila se posle mesec dana. Želela je da se vidimo. Našli smo se u "Meku" na Terazijama. "Kako si?", pitala je. "Teško mi je, patim", odgovorio sam. Pogledala me pogledom prepunim sažaljenja. "Ali preživeću", nastavio sam. Radovao sam se susretu. Nadao sam se bar jednom odgovoru na hiljadu pitanja koja su mi se motala po glavi. Zbog čega, zašto, gde sam pogrešio? Sedeli smo i pričali oko  dva sata, ali ni na jedno pitanje ne dobih odgovor. Možda zato što nijedno pitanje nisam postavio. Pričali smo o kiši. Zvao sam je još nekoliko puta telefonom, ali svaki sledeći put bivala je sve hladnija. Prestao sam da je zovem.

Autor Milan Neđić