Prazni zvuci odlazećih koraka

Bekstvo, mrak, dan koji nije želeo. Niz okovanih, ponovljenih dana, skriven iza oklopa svetla. Topio se u znoju besa, gađenja i mržnje. Živeo je tako. Izborom dobrovoljnog bekstva. Živeo je sa protraćenim mislima, iscurelim vremenom i iščekivanjem, da jednom sve završi se. Svet u kome je pronalazio retke radosti, zaključao je pred vratima kaveza dobrovoljno izabranog.

.....................................................................................................................................................

"Ž e l i m...", jedva tiho, ugušeno sa mukom i gađenjem, izgovarao je slovo po slovo, plašeći se sebe u potpunoj praznini, "Želim da se dogodi. Moja, uh gadim se sebe... ", zaustavio je misao, prekrio oči, najradije bi u zemlju propao. Strah od želje, od želje koju je bilo mučno da i sebi sa naporom izgovori, "Nikada ... nikada..."

Budio se, ili sanjao je u mraku i bez osećaja koji trenutak je, koji čas odjekuje na satu. Vreme koje je zaustavljeno, zazidano, ne postoji... Budan je i bez jasne misli zašto, ali budan je... Čuje glas, poslednji stepenik raspadanja... "Došao je kraj...", kao sa olakšanjem u mislima otvarao je sve šire oči. Najzad, došao je čas završetka odbeglosti...

..................................................................................................................................................

„Tražio si me."

Zbunjen i uplašen silnog ludila koje i njemu, načetom ludom, slomljenom delovalo je kao vrtlog poslednjeg ponora.

„Ja sam ...“

„Ko? Da li sam potpuno sumanut i ovo je kraj, ali kraj koji će biti spirala ludila u sporom nestajanju ?“

Ispred njegovih očiju zablešta svetlost, jaka, kratka, nestajuća. U stanju koje više nije imalo kraj kao da je video lik. Lik, kao sa starih platna, miris po sobi... Miris  istrošenih boja, patina... „Da li sam potpuno lud Ili ova omamljivost je opsena... Kao da..."

 „Ti želiš... I danas u očajanju prizivaš, moliš da ... Vapiš za željom ? Stidiš se ? Mislio si da nikada nećeš... Ja sam ta, izgorela tvoja želja koje se sada plašiš i bežiš ... „

„Ti si ... ?“

„Da, ja sam. Sada si zbunjen, preplašen, ne kontrolišeš sebe. Neću danas, sada, tražiti da u praznoj sobi, sebi glasno izgovoriš reč. Ali doći ću, iznenada, kada kroz vatru budeš sasvi izgoreo ili... Možda kada zaboraviš na obećanje i želju. Budi budan. Niotkud sam, a tu, negde na dodir tela u pokretu sam. Ne zaboravi da sve želje dobiješ. Sve reči, bes, čežnju, sve što rasipaš ponudi ti se. Ja sam... „

Zbunjen, zgranut, sedeo je na krevetu. Ona ili nešto, nestalo je kako se i dogodilo, iznenada...

....................................................................................................................................

Na čudni događaj zaboravio je. Skoro da je sasvim izbledelo sećanje na taj, baš čudni događaj. Nije želeo to, ali to se dogodilo.

Sledećeg dana, sećao se, podigao je oklope kaveza, svetlost je plivala i mirisala po sobi. Zapuštenost prostora i sopstvenosti, bledela je. Bio je živ, hodao je, tragao za mirisima i ukusima. Dočekivao je jutra sa radošću, brisao prašinu mesečine u lutanjima sete.

Daleko od ispunjenog, život se budio i gonio ga je u sebe. Dani su prolazili, a besa je bilo sve manje, poneka tuga koja se prelije, uspava, ali nestane.

......................................................................................................................................................

Mir, nije mir. Privid je. Ugašen je.

Vraćajući se kasno, što je bila retkost niza godina unazad, nagazio je...  Uključujući svetlost u hodniku podiže papir... Po navici, ostavi ga na stolu i utonu u san.

Dani su se nastavljali, prolazili su...

Na sve je zaboravio, budio se i živeo je, samo po hodu od buđenja do gašenja...

...........................................................................................................................................