Priča bilo koje od nas

Kiša pada iz neba i zemlje. Krupne teške kapi, pavši na beton, ne razlivaju se, već odskaču i vraćaju se pod njenu već mokru suknju. Noge joj šljapkaju u mokrim cipelama. Kišobran se ljulja i već je boli ruka od borbe sa vetrom. Zatvara ga i za par minuta od vrha glave, slivaju se neprekidni potočići i niz njen goli vrat, klize niz kičmu. Ide pognute glave, jer kada podigne lice, teške kapi je bolno udaraju po licu. Hladna jeza se pretvara u drhtavicu celog tela. Promrzla i mokra ulazi pravo u kupatilo i spušta mokru odeću na gomilu. Gola koža se ježi i prosto je bole bradavice. Podešava vodu na tušu i ulazi u kadu, a tuš stavlja na vrh glave. Topla voda se razliva po tragovima hladne kiše, nestaje neprijatan osećaj hladnoće, hladnih prstiju na rukama i nogama. Jednu nogu je podigla na ivicu kade i u tom raskoraku, pod rukom oseća Venerin brežuljak. Zaustavlja dalje pokrete ruke. Ne sme dalje. Tu je uvek toplo i “opasno” mesto. Prelazi ovlaš rukom i namah oseti blago strujanje prijatnosti. Milina… To je njegovo. Ustvari, sve mnjeno je njegovo, ali taj deo gde joj se telo nastavlja oblim butinama i račva na dve skladne noge, taj deo je samo njegov. Deo gde se on sa njom radosno sastavlja i teško rastavlja…

Užurbano završava tuširanje, jer je počelo nešto u grudima da je guši i da se skuplja i otežava disanje. Umotava se u ogrtač od frotira i ulazi u svoju praznu sobu. Leži na raspremljenom krevetu preko posteljine. Kratko i površno razmišlja i duboko uzdiše. Prekida razmišljanje, jer zna čemu vodi. Uzima knjigu. Već treći put čita isti pasus i pojma nema šta čita. Umesto slova, vidi prizore duboko urezane u sećanja koja su neprekidno prisutna. Uspeva nekako da pročita sa razumevanjem pasus, ali nema volje da dalje čita. Uzdah za uzdahom se niže. Smakne frotirni ogrtač i uđe ispod postelje I pokrije se. Pokriva nago telo i gasi noćnu lampu. Stavlja ruke pod glavu. Ovorenim očima gleda u mrak. Opet sama, a još je pun njen izvor ljubavi. Još voli. Još želi. Milovanja. Poljupce. Njega pored sebe… Uvek se želi ono što se nema, a ima ono što se ne želi. Prokleta neka životna pravila. Dogodi se tu i tamo da se ima ono što se želi, ali ili kratko traje ili nemaš pojma da imaš ono što želiš, kada prođe ili nestane, tek se onda osvestiš…ali, na žalost, češće se ono što se želi nema…

Ne može se uhvatiti senka 
od života što k'o Dunav teče 
jer je život i svetlo i tama 
nekad nekom jutro, a nekada nekome veče 
Ko te ima taj te nema 
ko te nema taj te sanja 
ko te sanja taj te ljubi 
a ti o tom pojma nemaš 

Neki žive blizu al' daleko 
kao kamen ne mogu se maći 
i kad se za ruke drže stalno 
u mraku se ne mogu pronaći 
I dok se za ruke drze stalno 
u mraku se ne mogu dotaći 

Al' dotaknu se linije života 
dve sudbine kao jedna traju 
il' se dirnu, il' se ne dodirnu 
al' jedna za drugu dobro znaju 

Dočekuje svitanje otvorenih očiju. Bez sna. Pokrivač je opet zgužvan na podu. Telo vrelo. Ubi je neka tuga, neka bol. Ubi je samoća, čežnja, neutaživa. Ništa ne može da se ublaži bez njega, bez njegovih ruku, slatkih poljubaca, zagrljaja, njegovog dragog, voljenog tela sa dušom, snagom ljubavi…Nema šta da mu prebacim, nema šta da mu zameri, tako je kada se nisu sreli na vreme, kada su daleko… Ali postoji prostor u kojem se njihove linije života, dve sudbine, ipak dodirnu i jedna za drugu dobro znaju – kao što i pesma kaže. Po ko zna koji put kvasi već mokar jastuk. I pored patnje, smeje se u mraku. Postoji vreme i prostor u kojem su zajedno. Ona ništa više i ne traži. Samo čeka. Uskoro…