Priča sa srećnim krajem

Kaća je išla do posla peške, preko niza malih ulica, zaobilaznim putem, gotovo do samog  savskog pristaništa,  gde je bila smeštena u jednoj od zgrada, neugledna novinska agencija, koja se bavila plasiranjem tračeva i poluistina, tzv žuta štampa. Kad se samo seti da je bila jedna od onih koji obećavaju, sa sigurnim poslom profesora ekonomije na fakultetu, a sad eto, sticajem okolnosti, radi kao novinar te iste, male agencije, vlasnice opake Nensi, čije ambicije su bile za dva do tri pedlja više od ostalih običnih građana.

Igrom slučaja  ona je došla u kontakt sa Nensi, kojoj to beše umetničko ime (inače zvala se Vesna), koja je završila tek prvu godinu Više turističke škole, zaključivši naglas da je učenje prevaziđena stvar, da žena mora biti ambiciozna i da samo jaka volja pravi pobednike, kao što je ona. Promućurna Nensi je iz razgovora koji se desio na izložbi nekakvog slikara, zaključila da je Katarina odlična za posao novinara. U međuvremenu, postale su čak i prijateljice, dok je Nensi gradila svoju karijeru, a Katarina išla u potragu za pravim, realnim pričama.

- Slušaj me, priča ma koliko bila tužna ti izvuci da ima srećan kraj, razumeš? - rekla joj je Nensi, koja je u početku i čitala, doduše, samo kraj priče da ustanovi da li je kraj srećan, a to je bilo nakon Kaćinog avanzovanja iz rubrike o kolačima, do novinarke eskluzivke sa povećanjem plate od čitavih dva posto.

Jednog ubitačno dosadnog popodneva, mlada novinarka se osmelila, pa je napisala netipičnu ljubavnu priču, sa neobaveznim krajem, koji nije glasio: "živeli su srećni do kraja života". Provlačila je te svoje priče čitava tri meseca, jer glavna urednica Nensi, kao  što rekoh,  nije čitala te priče, stekavši u nju nepoljuljano poverenje i baš tog baksuznog utorka, kad se osećala pomalo napeto, jer novi broj ženskog časopisa je trebalo da izađe sutradan, ona slučajno uhvati krajičkom oka kraj te priče i ustanovi da je Kaća napisala nešto što se ne uklapa u koncepciju sreće, pa makar to bila i samo imaginarna sreća, samo na papiru, pa je besno pozvala da dođe ranije na posao, a ne u podne, kao što je navikla, mada je Katarina radila uvek popodnevnu smenu. Ta njena napetost beše prouzrokovana obećanjem da će ona, Nensi, biti gošća neke TV stanice, pa je želela da ostavi što bolji utisak.

Kaća proviri kroz vrata kancelarije, pre toga kucnuvši na vrata, pa uđe.

- Što si me zvala? - upita je, zevnuvši.

- Šta je ovo?! Šta je ovo? - upita je, bacivši joj u lice odštampanu njenu priču iz prošlog broja, i broja koji tek treba da izađe - Zato nam opada rejting! Najčitaniji smo u zemlji, a ti ćeš nas srozati na dno. Kakve su to životne filozofije?!  

Pre nego što je Katarina ušla u kancelariju, ona je gledala kroz prozor, u blizini uključenog ventilator, pa je zamišljala, tj. vizuelizirala, kako je naučila na jednom seminaru o meditaciji,  da se njena redakcija nalazi na dvanaestom spratu sa ogromnim prozorima, u luksuznom centru "Beograda na vodi", dok klima-uređaj tiho radi. Umesto toga, njena redakcija je bila u zgradi koja je gledala na pristanište, pa su se često čule sirene sa brodova, ali cena iznajmljivanja je bila simbolična.  Ostali zaposleni su radili u velikoj prostoriji, koja je uzdisala za klimom, pa je više ličila na neko predratno skladište, sa puno stolova, stolica, ormara sa registratorima, kompjutera starih po desetak godina. Na stolovima puno papira, praznih šoljica kafe, opušaka, a prostor je sređivala i ujedno kuvala kafe – Dara, uz skromnu platu.

Nensi sede u svoju pohabanu fotelju i pripali jednu  tanku cigaru dugim prstima, tek da ubije zadah ribe i znoj koji se lepio za nju, kao lepak.

- Ljubavna priča iz prošlog broja.- reče Katarina mirno.

- Nije to ljubavna priča! Kako to da glavna junakinja umire? Jel si ti čitava? Šta imaju oni da filozofiraju o smislu života i ljubavi, šta je ovo citat nekog Erika Froma - Ko je taj? Pa onda priča pre toga, "Dan za ljubav", ti mi pričaš o Karenjinoj, alo, brate mili, jel to ona što se bacila pod autobus?  Nemoj mi tu neke nesrećne priče iz tvog neiskusnog buđelara, jer ti zapravo nikada i nisi imala ni pravu vezu, zar ne? Ti si, bre neiskusna po pitanju ljubavne sreće, ti ne znaš kako je to kad te pogodi ljubavni uragan. Bitno je da to bude ljubav, on i ona, mnogo se vole, i na kraju, posle svih iskušenja, ostaju srećni do kraja života. Šta tu ima da se ne razume?

- Samo sam želela nešto drugačije. Već tri godine pišem jedno te isto. - Nensi se na to namršti - Prava ljubav je tako retka. Pa zar nisam u pravu?  Uostalom, možda čitateljke žele nešto drugačije.  

- Gledano iz tvog ugla, naravno, ali ko ti traži da pišeš iz svog ugla, zaposlila sam te, jer nisi mogla da nađeš posao, a ni momka, pa...čekaj čas.-  ona hitro ustade i virnu kroz vrata – Ej,  jel tu ona Dara, kaži joj da mi smesta donese kafu, dve...ajde bre, suvo mi grlo, nisam stigla jutros ni kafu da popijem. - sede na mesto. Katarina je zapalila cigaretu, praveći kolutove dima.

- Dobro, biće limunadica, ništa lakše. Pisaću kao do sada, tu i tamo neko se umeša u vezu, ali ostaju zajedno do kraja života.

- Slušaj, nisam ja toliko staromodna, samo mi je bitno da bude srećan kraj. A ovi filozofski tekstovi, gde se ona misli, to, nešto kao...to nije bre normalno.  Koja još žena filozofira, žene su praktičnog duha, osim ako nisu kao ja, biznismenke? A to ti je već drugi padež. A sad ću ti dokazati da se svi žene ili udaju iz ljubavi ili se kasnije zavole. - Dara donese kafu izvinjavajući se.

- E Daro, kaži ti nama,- poče Nensi.- da li voliš tvog muža. A?

- Šta?! Pa što me to pitaš, gazdarice. Mene majka dala za njega, kad je čula da sam trudna, da ne pukne bruka po naselje.

- Pa dobro, ali on ti je bio prvi, i ti si ga volela.

- Pa, ako ti kažeš, jesam, volela sam ga. – Dara, visoka metar i po, u haljini na razno poljsko cveće, zamisli se, pa nastavi.- Ali, dete nije bilo od njega, već od sina od komšiju, on bio ženjen, a ovaj moj samo pijo, pijo, a ja stalno trudna, pijanu decu sam rodila sve... Sad i da crkne, šta me briga, imam poso, zbog tebe, moja gazdarica. Da nije tebe, mi bi skapali od gladi. Bio bolji komšija, ali sam se navikla. I redovno ti palim sveću u crkvi. - Nensi zinu.

- Pu, pu, daleko bilo, pa vidiš da sam živa, što mi pališ sveću?!

- Pa za zdravlje, gazdarice! – Nensi vidljivo laknu, kad joj reče “za zdravlje”.

- E dobro Daro, hvala ti što si to podelila sa nama. Aj sad idi, skuvaj mi još jednu kafu, ova ti nekako blatunjava i retka.

 Kaća se smeje: - Dara ima sreće u ljubavi! Pa sreća nije ni prošla pored njenih vrata. Sad mi je i žao.- “Bože, Kaća, pretvaraš se u Nensi”, opomenu sebe - E, a da napišem tvoju, pošto se ti razumeš u ljubav. Eh, jadna ona, a najgore je što ona nije ni svesna toga. - konstatuje Kaća.

- Odakle toliki pesimizam u tebi? Pa tako teško da ikog nađeš. Ne valja ti filozofija. Moraš verovati. Dara je lepo priznala da je volela dok je bila mlada. Pa eto, ja npr. birala sam, birala i našla Milana, a on ima sve, i lep i pametan i dobar, samo ne može posao da nađe. Pa ne može jedna kuća da ima dve domaćice, ja radim, a on tako dobro kuva, plus stančić nam je tip-top sređen, da umreš, pa bila si, videla…

- Pa da... Zato imaš i ljubavnika iz ljubavi, jel tako? Perica, jel tako beše? - upita je Katarina, otpivši par gutljaja kafe - ona je ipak volela Nensi, jer pored svega, Nensi je imala srce. uvek se sažali na nekog, a i brzo zaboravlja uvrede i nepravde, njoj namenjene. Ipak, ona želi da bude moderna žena.

- Ej, bre...pa to je drugo nešto! - pa se uspravi u fotelji, prođe rukom kroz kosu. - Odakle tebi to? Ne zove se Perica. - kaza onako usput - On je vodoinstalater, ja se ne petljam sa nižim slojevima. Svašta, ja da varam mog Milančeta.  Ajde idi, nemoj da mi dosađujes. Nešto me i glava boli, valjda ova vrućina. Dajem ti slobodan dan, idi i razmišljaj zašto ti nemaš nikoga, i napiši mi za dva sata priču sa srećnim krajem, pošalji mi na mejl, jer žurimo, žurimo... Nema pričanja u prazno, to ne donosi pare. A sem toga, čitateljke hoće nešto da im razgali mozak, a ne da razbijaju glavu sa praznim filozofiranjem.

- Naravno, ti si šefica.- Katarina izađe, smejući se. Pored lifta uhvati svoj odraz u prozorima, pomisli da ne izgleda toliko loše, ali štikle su je ubijale.

- Sada ću ja lepo da kupim baletanke, da se prošetam obalom reke, dok razmišljam šta da naškrabam - reče Katarina, kad se otvoriše vrata lifta i izađe kurir Vlada Majstor.

 - Je li Vlado, a zašto tebe zovu Vlada Majstor?- on je pogleda ispod obrva.

- To mi ime dala moja, mislim naša Nensi, još dok sam bio vodoinstalater... Mnogo prljav posao. Srećom, pa me zaposlila ovde. Dobra je ta naša Nensi. - dođe do vrata na kojim je pisalo Redakcija, pa joj reče: - A što pitaš? Ako imaš nešto da ti popravim, samo kaži, za tebe džabe...

- Hvala ti, Vlado, javiću ti ako zatreba! - reče Kaća. Sad ima baš dobru ideju za priču sa srećnim krajem.