Prošle noći zvezde su imale tikove

Jutros mu je sve krenulo nizbrdo. Najpre su krenula kola, do prve bandere. Biće da je zbog toga što mu je udovica ispod, sa šestog sprata "poželela" dobro jutro. Na stanici iza prvog ugla, autobus ga je pokupio zamišljenog. Vozilo se sve više punilo pospanim putnicima, čiji bi izgled u to rano doba dana bilo vredno prostudirati. To bi, kao i uvek, rado činio, da nije bio zaokupljen naporom da se vrati dvadeset minuta unazad i seti se uobičajenih radnji pred izlazak iz stana: isključi ringlu, skloni zavesu, odškrini prozor, pogasi svetla, uključi sekretaricu, isprazni pepeljaru, zaključaj jednu, drugu, treću bravu.
Zakasnio je na posao. Naravno, šefu to nije promaklo - treća opomena pred otpust. Na pauzi, u pekari na ćošku, neki primerak iznemogle, izumrle vrste hipika (pre bi se reklo "hik" nego hipik") se zateturao i prosuo "njegov" jogurt na "njegove" nove antilopske cipele.
Jedina dobra stvar danas, desila mu se tek posle podne, dok je čekao autobus vraćajući se s posla. Bio je to neobičan susret na stanici, sa davnom simpatijom, još iz gimnazijskih dana. Omamljen od iznenadnog susreta, ušao je sa njom u isti autobus. Dok se na raskrsnici čekalo da se otvori zeleno, pričala mu je o svom srećnom braku i o dvoma anđelčića blizanaca, a on je slušao, opasno duboko spuštajući sondu svog pogleda u njen omamni dekolte.
I baš kada je priča stigla do onog mesta gde obično dobija retrogradan tok i svaka rečenica počinje sa "jel' se sećaš? ", kada su oboje uz podvriskijuće kikotanje počeli zajedno da se prisećaju, jedna vatrogasna kola su iz sveg glasa zajaukala, preprečivši put autobusu. Naglo kočenje i - njegov znatiželjni nos, našao se zaglavljen usred njenih znojnih oblina. Vozač je do pasa, takoreći izašao kroz prozor i pretio nečuveno osmišljenim psovkama pripomažući jeziku stegnutom pesnicom. Drugom rukom je očajnički pokušavao da održi pravac volanom, suprotnim od pravca vatrogasnih kola, koja su skrenula uz jednu strmu ulicu.
U podnožju te ulice, krivila se jedna bandera koja tog jutra nije odolela samoubilačkoj ljubavi bez kočnica jednih kola. U toj istoj ulici, pa još malo naviše, iz jedne višespratnice, tačnije, sa sedmog sprata, palacao je veliki vatreni jezik, bekeljeći se na ulicu, koja je tog dana imala o čemu da priča.
A on taj prizor nije mogao videti, jer je ušao u pogrešan autobus.

Autor Ivana Đorđević