Putnik

Skrivenom stazom bežao je, povremeno zastajući, kroz travu provlačio je cipele, skidao naslage tegobe. Užurbano bi to činio, da ne izgubi ritam bekstva, da ne zaostane i da ga aveti ne sustignu, zgrabe i raskomadaju.

Uplašen i slomljen, najradije bi se predao, kleknuo u blato, spustio pogled i... Čekao korake koji iza dolaze, zvuk cevi, hladnu čeličnu reč u potiljak... To je kraj koji zaslužuje. To je kraj ispisan u jednom maglovitom danu koji se gasio, teskobnom danu, prepunom  laži... Nije tada ispisana  pretposlednja stranica, započeta poslednja... Mnogo pre, u prvoj sumanutoj nadi u iluziju, tada... Davno u zaboravu....

Pustio je suzu, još jednu, iz kamena  slivalo se nataloženo, skupljano u svakoj skrivenoj noći  bekstava, skrivanja lica od ljudi ptica  koji su kljunovima  ....

Vratio bi u nemost ispaljene reči, svu olakost bi izbrisao. Ne bi se  skrivao od oblika praznine, grlio bi ih, držao bi im ruke... Prekasno.

Samo nestajanje, zauvek, ili duboka krivudava rupa kroz koju bi se provlačio do skrivenosti.  Pogled mukom uzdignut, dodirivao je oblak ispod  zvezde... Ćutao je,  koraci se nisu čuli, hladna  cev ispisanih slova nije klizila po potiljku, nekoliko suza smrznutih visilo je na rukavu...  

Noć se budila nad modrom rekom, sve je bilo tiho...