Ritam ludila

Ušao sam u njenu zgradu tačno u 17. časova. Sav ushićen, a ipak svestan svoje ropske potčinjenosti. I, dakako, kao puška spreman za novu ludu avanturu sa mojom slatkom gospodaricom.

Nisam još bio stavio ruku na kvaku, biće da me je videla s prozora, ili je čula moje korake, škljocnula je brava i ona mi je otvorila. Ušao sam i pružio joj kesu sa one tri Biblije, mojim adutima iz rukava. Mislio sam: to će je ostaviti bez teksta. Ostvarići značajnu taktičku prednost koju bi trebalo krunisati snošajem. Međuti, ona, pametnica, brzo se snašla.

– Znam, to je od tvojih drugara. Ipak si ti mangup. Nisam se prevarila.

Poljubili smo se triput, kao da sam joj došao na slavu, pa pokaza rukom na ono isto taburence, i ode u kuhinju po naše koktice. Imala je na sebi haljinicu od indijskog platna, pripijenu uz njeno zmijsko telo, i, verovatno, ništa ispod. Jebozovna kao sam đavo.

– I, da, baš sam htela da te pitam za njih. – reče ona pošto je zauzela svoje mesto, opet smo bili licem u lice kao onomad, i opet su nam se dodirivala kolena.

– Šta u vezi sa njima? – upitah je. – Ne znam tačno na šta misliš.

– Ovako stoje stvari. Meni je potrebno što više tih knjižicâ, ne pitaj me zašto. A oni, tvoji drugari, mislim, sigurno ne bi imali ništa protiv da ti prave društvo, da ne blesiš tamo sâm i onako izgubljen kao da si s Marsa pao (nasmejala se), a ja zauzvrat da i njima malo učinim po volji, nadam se da nemaš ništa protiv. Ipak su oni tvoji ortaci, zar ne? A danas će biti tvoj srećan dan, kao što sam ti i obećala, ja uvek držim reč. Ako... razume se... nemaš ništa protiv...

Sve mi se bilo okrenulo. I svet i njena soba i ona, Anđela, ka da se bila izvrnula naopako, ili sam se ja izvrnuo i počeo da lebdim. Da li je ona normalna? zapitao sam se. Žapca i Šekspira da dovučem ovde, da skaču na nju? Nisam valjda poludeo. Ne zna se ko je šašaviji od njih dvojice. Ne zna ona kakva su to paščad kad se raspomame, ako im da mali prst, iščupaće joj ruku. Mila majko, bog zna na šta sve ovo može da izađe! Oni garantovano ne bi ni izlazili odavde. Morala bi da zove murju da ih izbaci. I na kraju bih ja bio kriv za sve i od nje bih dobio  šut-kartu.

Ženama ne treba verovati ni kada govore istinu! Istina iz njihovih usta nije istina nego zajeb na kvadrat i omča oko vrata! I nema mira među nama, niti ga može biti: ili mi prcamo njih, ili one nas! Tako je govorio moj Obrad kad popije koju više. Tako, sinko, stvari stoje. Mi njih prcamo iz zadovoljstva, a i njima da učinimo. A one nas u zdrav mozak ne bi li nas isterale iz pameti! Takođe iz zadovoljstva. Zašto? upitao bih ga. Otkud ja znam zašto, rekao bi. Valjda nas je takvima Bog stvorio.

Odnekud mi je to bilo palo na um. Obradova, rakijom zalivena, životna filozofija. Kad bih njega slušao, bilo treznog bilo pijanog, garant ne bih povalio ništa do tridesete! A možda ni tad!

Propustiti ovakvu priliku, pa stvarno? Nisam valjda lud! Jednom se živi. Danas za danas, sutra za sutra. Uradiće mi Anđela ono što je obećala. Hej, dovešće me do vrhunca svojim nežnim ručicama! Ko bi se toga odrekao, taj sigurno nije normalan. A možda dobijem i nešto više! A njih dvojica neka me se pripaze. Ako nešto zaseru, prebiću ih, uvoštiću ih, jebaću im kevu samo neka jednom Anđela požali na njih.   

Već je bila bez haljinice, samo u roze čipkanim gaćicama i izazivala me onako bezobrazno, da ti pođe voda na usta. Možda čak i uživajući u slatkim mukama na koje me je bacila? Ludo ženska, pokazaću ja tebi...

– Onda, daso, šta je odlučila vaša malenkost?

Upiljila se u mene znatiželjno, i dalje se bezobrazno smeškajući i iščekujući moj odgovor.

– Pristajem! – vrisnuo sam iz sveg glasa i bacio se na nju.

Pali smo oboje na pod i svet je nestao. I ispod i iznad i oko nas. Prepustila mi se i ja sam plovio u oblacima sreće, sisajući naizmenično njene sočne, slatke, tople bradavice. Sisajući ih do besvesti... Disala je duboko, duboko i ritmično i svako malo ispuštala uzdahe koji su me dovodili do ludila...

U jednom trenutku otvorila je oči i značajno me pogledala. Skočili smo oboje na noge i ona mi je pokazala očima da je kucnuo čas da ispuni ono svoje obećanje. Ne znam kad smo se pre našli u njenom kupatilcu i kako me je oslobodila odeće i odvrnula slavinu tuša na najmanje. Voda je odozgo kapala po meni, a ja sam zažmurio i prepusto se uživanju. Utrljala je nešto u ruke, bebi ulje, kasnije sam shvatio. Preplavila me je božanska milost i ubrzo zagrmeše u meni trublje jerihonske. Drhtao sam kao prut na vetru, tako je to bilo veličanstveno svršavanje. Da mi je neko pričao da može da bude tako lepo, tako božanstveno, ne bih mu verovao. Poletelo je iz mene takoreći iz peta, podiglo me sa tla i vinulo bezmalo do centra vasione. Anđele moj, Bog ti blagoslovio ručice!... Bog blagoslovio i ono bebi ulje...

Rastali smo se kao pravi prijatelji, to nam je već bilo prešlo u naviku. Uz dogovor da sledećeg petka nakon naše seanse, između sedam i pola osam, dovučem onu dvojicu mamlaza kako znam i umem i da ih ništa ne ubeđujem, da nešto ne zajebem, ona će već da ih obradi na svoj način.

Ima da se pretrgneš od ubeđivanja kao nikad, mislio sam se. Samo im pokaži to što kriješ ispod haljinice...

Otišao sam od nje s povećom zbrkom u glavi i haosom u duši, hodajući kao mesečar. Polulud, zapravo. Treba svariti sve to, čoveče! Složiti sve na svoje mesto, i u srcu i u glavi, a ne pokleknuti. Treba ostati svoj. Da ostati svoj, a biti njen rob, zapravo. Pod uslovom da je tako nešto uopšte moguće, osim ukoliko ne zaglaviš u šizofreniju, i onda baj, baj, tvoja lepa pameti! 

Sa svakim našim susretom kao da se otvaralo novo poglavlje u mom životu. I to je ubitačan ritam čak i za nekog mojih godina. Taj njen ritam ludila u koji je tako elegantno uspela da me uvuče, sve kao iz zajebancije, a ono, kakva crna zajebancija. Kad malo bolje razmislim, nema između nas ničega ja tebi, ti meni, pošto je ona apsolutni gospodar situacije! Ta moja slatka jebozovna gospodarica! Biće pred kojim sam ponizan bezmalo kao pred bogom; biće pred kojim puzim, zapravo ne puzim, gamižem kao crv. Baš tako: kao crv. Crv koji je dobio zadatak da dovede još dva takva crva njoj na poklonjenje i da tako osvetla obraz. Za uzvrat bogato je nagrađen i sad čik neka ne ispuni obećanje.  

Žabac, Šekspir, Anđela i ja – Isuse Bože, kakva kombinacija! Mora da sam lud ka sam pristao na tako nešto. Ima sad rogovi da mi izrastu gde još nisu nikome, pa ću tako rogat i avetan da se vučem okolo i da izigravam strašilo. Ali pristao sam na to, zapravo dao sam reč – i šta sad? Da se povučem, da dignem ruke od svega pa da ispadnem pička – to ne dolazi u obzir. Ne bi me oprali ni Sava ni Dunav ni pred Anđelom ni pred onim mojim ludacima.

Išao sam kući pognute glave i odnekud se prisetio stihova mog rokenrol gurua Džonija Štulića:

I rijeka nije bila rijeka u samom početku i nije nužno da ne bude ponornica do kraja...

Odlomak iz romana „Vrata podzemnih voda”