Sajbija (iz taksija)

Vraćam se sa aerodroma, preko Ledina. Uživam u muzici sa radija, dok napolju sipi dosadna novembarska kiša. Turobno, pospano nedeljno popodne. Odjednom, motor štucnu jednom, pa drugi put i zatim se ugasi.

Auto nastavi da se kotrlja i tako uspem da se sklonim s puta. Otvorim vrata, ne mogu da izađem, zaustavio sam se u blatu do kolena. Probam da upalim. Neće. Još jednom. Neće. Grizem usnu i lupkam prstima po volanu, razmišljam šta da radim, koga da pozovem u pomoć. Ko će uopšte da dođe u nedelju popodne po ovakvom vremenu u ovu nedođiju?

Sojim tako, osvrćem se oko sebe i ključam, hoću da puknem od muke. Vidim preko puta pet-šest malih Roma, čekaju autobus. Stoje i kisnu, stanica nema nadstrešnicu. Iako kisnu, pevaju. Mokri, cvokoću od zime, ali pevaju. Mali, jedno drugom do uveta. Gledajući ih tako, nekako me popusti napetost. Oko čega se ja nerviram, pomislim. Jebem ti auto, šta god da je, popraviću… Jedno od te dece, onaj najstariji, primeti da ih gledam. Mahnu mi, pokazuje da otvorim prozor. Zasu me kiša. On viče:

-Kume! Imaš cigaru?

Pokažem mu da dođe. On pretrčava ulicu, patike, jedno tri broja veće, kloparaju za njim.

-Imaš cigaru, kume?- pita zadihan. Vadim cigarete. -El ti se pokvario auto?-pita i rukavom briše sline sa promrzlog nosa.

-Jok, stao sam ovde da uživam u prirodi.

-Zajebavaš, kume?- smeška se podozrivo i uzima cigaretu.

-Zajebavam. Uzmi još neku za drugare.

-Ma, oni ne pušu, mali su. Al' da daš men' d' imam za poslen.

Uzme cigarete i strpa u džep ogromne jakne. Zapalimo obojica.

-El se pokvario?- pita opet.

-Jeste, vidiš valjda.

-E, steram mu ga sestri.. .Nemo' se sekiraš, kume, će da s' popravi. Sajbija će ti pomogne. Nema veze što nis' Cigan. Dobar s' čovek.

Klinci preko puta viču, pokazuju da ide autobus. On mahnu i otrča preko ulice. Bacim cigaretu, zatvorim prozor.

-'Ajde, Sajbija… Pokaži šta možeš…

Okrenem ključ, motor zavergla, pomuči se, ali-upali. Nasmejem se. Nisam se iznenadio. Nekako sam znao.