San noćnog leptira

Nije volela dnevno svetlo. Po danu je morala da ide na posao, da sreće druge ljude, da razgovara sa njima, da se osmehuje, da učestvuje u životu. Po danu je morala da misli o računima, o spremanju hrane, o svakodnevnim obavezama koje su joj sve teže padale, a nije ih mogla izbeći. Dnevni raspored je već godinama bio isti, neprekidna traka repriznih radnji koje joj ništa nisu značile, ali ih je uporno i bez promene ponavljala, nesposobna da izađe iz začaranog kruga u kojem je ostala zarobljena, onog decemarskog dana u kojem je izgubila njega, svoju jedinu ljubav.

Od prvog je susreta, s tim iznemirujućim očima boje tinjajućeg ugljevlja, znala je da je to jedino ognjište za njene uvek hladne prste i da izvan njih neće postojati ni jedno svetlo za noćnog leptira njene duše, koji je godinama lutao kroz mračne predele sveta kojem nije pripadala. Od prvog susreta s njegovim glasom znala je da je to jedina muzika uz koju bi smela da pleše, bez straha da će pri prvom pogrešnom koraku stati na šlep svoje balske haljine, sapleti se i pasti, dok se gledaoci previjaju od smeha. Od prvog susreta s njegovim rukama znala je da je to jedini jastuk na kojem bi mogla zaspati bez straha od košmarnih snova koji su  joj noći pretvarali u mučilište.

I zaista, tih sedam dana, koliko je postojao u njenom životu, bili su jedino vreme u kojem je odista živela. Sve pre i posle toga bilo je puko oponašanje života, nevoljni igrokaz senki na zidu, bez radosti i lepote. Kada je otišao, ostavio je poruku na zamagljenom prozoru. Devet, u desno blago iskošenih slova, i srce na kraju, umesto tačke. "Vratiću se..."

Od tog je jutra živela od čekanja. Prošli su dani, meseci, godine, ali je za nju vreme stalo. Prestala su da postoje godišnja doba, sve je postalo nevažno i sporedno, osim nade da će on održati obećanje. Noći su bile jedino utočište, jer su snovi bili puni njegovog prisustva.

I ovog hladnog decembarskog jutra se probudila s blagim osmehom na licu i sećanjem na ruke koje su je milovale u snu. Ustala je, čežnjivo gledajući  prazno mesto na jastuku, još pod utiskom sna u kojem joj je opet  darovao život.Zavesa na prozoru se zanjihala  i učinilo joj se da je njegov glas doziva. "Još uvek sanjam." pomislila je i seta je  obojila oko suzom. Prišla je i pomerila zavesu, a na zamagljenom staklu su je čekala poznata, draga, iskošena slova:"Nedostaješ mi."