Savremeni način lečenja od depresije i ostalih smrtonosnih bolesti savremenog društva

Sve je počelo veoma davno, toliko davno da se uopšte ne sećam, nešto malo, kao kroz maglu... Imala sam valjda 3-4 godine. Baba je uvek nutkala dedu da jede, da pije, da obuče prsluk i čarape da ne nazebe, da popije lek na vreme... Moji su radili, pa se opuštali, pa izlazili zajedno ili odvojeno, kako god, uvek su imali razloga da se posvađaju, mada su oni to zvali: sukob mišljenja i konstruktivna rasprava... Baba se uvek nešto prepadala, štrecala, potresala oko dede. Činilo mi se da je ta briga posledica ogromne ljubavi koju je osećala, ali kada sam malo odrasla, shvatila sam da je to zbog dedine penzije!

Baba je uvek vikala na mene i vukla me za kosu, tu negde u predelu ušiju gde najviše boli, ako, igrajući se, pravim buku za vreme kućnog reda, dok deda zavaljen u fotelju hrče. On ni slučajno nije smeo naglo da se trgne iz sna, jer bi mu u tom slučaju skočio pritisak, pa je morao da pije i tablete za izmokravanje. Kako baba nije mogla da se suzdrži a da se ne dere dok me grdi, skok pritiska bio je neminovan. A onda bi usledila lančana reakcija: svađa, treskanje vratima, vezivanje krpe na glavu i obavezno dve tablete protiv migrene odjednom. Kako ni to nije mnogo pomagalo, sledila je tableta protiv zujanja u ušima, lek za smirenje, a uveče su oboje gutali po jednu za miran san! Sve su im to prepisivali doktori  jer, bože moj, to je farmacija, nije to tamo neko kancerogeno, crveno, mada, istinu govoreći, ni baba ni deda se ne bi odrekli ni mesa ni tableta ni za živu glavu.

I tako iz dana u dan gledajući kako se obilno časte šarenim pilulicama koje su meni tada izgledale kao bombone, odlučila sam i ja da probam. Jednog dana, kada je baba na tacnu, po običaju, stavila jednu žutu, pa belu i roze tableticu, i dok se deda dovukao iz svoje fotelje, a ona po običaju petljala nešto po kuhinji, ja sam se prikrala i progutala ih. I tako je krenulo. Prvo sam krala sa tacne, a kada je postalo sumnjivo, prešla sam na fioke. Međutim, posle nekog vremena, svađe oko potrošnje lekova u kući su postale nesnosne. Morala sam da smislim nešto drugo, jer slušati babu i dedu kako vrište i svađaju se po čitav dan nije dobra opcija, osim ako ne mislite da poludite u roku od „pod hitno“! Tako sam odlučila da prekinem sa tim na neko vreme. Ali, posle nekoliko dana, razbolela sam se. Doktori nisu znali šta da rade sa mnom. Posle detaljnih analiza ustanovili su da sam imuna na sve čime me leče, smestili su me u bolnicu na intenzivnu negu. Tamo je opet počelo. Prvo je jedna sestra ostavila na mom stočiću neku kutijicu sa lekovima drugog pacijenta i kad sam njih potamanila, mogla sam opet da hodam. Kako sam bila najmlađa na odelenju, svi su me zgotivili pa sam mogla da šetam i šnjuram gde god mi se sviđa, a da niko ne posumnja ili me prekori što zabadam nos gde ne treba. Naravno, zahvaljujući njima brzo sam ozdravila, pa su me otpustili bez jasne dijagnoze i još nejasnijeg načina izlečenja.

Krajem osnovne, baba i deda su već bili okoreli depresivci zbog situacije u državi, pada bruto domaćeg proizvoda, inflacije, devalavacije, dispariteta, rasta cena, a nekako u skladu sa tim došli su i novi propisi i zakoni o izdavanju lekova pa su sada dobijali sve moguće antidepresive, pilule protiv stresa, insomnije, psihosomatskih tegoba i slično. Počela sam da brinem gledajući kako svakodnevno kuliraju, gledajući izgubljeno i ravnodušno u jednu tačku dok otpali žar cigarete nagoreva šustikle i stolnjake koje je baba heklala za godišnjice brakova, ćaletov odlazak u vojsku, zaposlenje, moje rođenje, krštenje... Čvrsto sam odlučila da tome stanem na put! Sav sadržaj tih kapsula presipala sam u kesicu i brižljivo prazne vraćala u kutiju, tako da oni, ćoravi i otupeli, nisu provalili da piju samo ljušture kapsula bez sadržaja. Posle nekoliko nedelja i malo kriziranja, matori su živnuli i počeli normalno da džandrljaju, kao i pre. Eto, preživeli su i tabletomaniju i narkomaniju, ali se zaista plašim da im je život ozbiljno ugrožen nakon saopštenja Svetske zdravstvene organizacije. Bez tableta se može, ali kako ti Srbinu sa sela da oduzmeš radost ražnja i čvaraka, pa makar i sutra umro od kancera. To nije stvar telesnog već mentalnog zdravlja. Za takav antidepresiv već nema zamene.

Ana Radojčić