Serija nesrećnih slučaja jednog računovođe

Umiruće sunce bacilo je posljednji pogled na svoj odraz u kapima kiše koje su zaostale na lišću i travi nakon današnje provale oblaka. Nebo se zarumenilo i sunce je zašlo za planinske vrhove. Temperatura je istog trena počela da se spušta. Vedra noć, naročito u planini najavljuje mraz.

Kilometrima unaokolo nema ni jedne kuće, samo šume, pašnjaci i divljina. Baš tuda prolazi jedna smeđa brazda koja se izdvaja iz ovog krajolika kao ožiljak na koži. Neuredni poljski put koji seljacima služi da dođu do svojih zabačenih livada i pašnjaka.

Dnevno svijetlo se već polako gubilo dok je na razlokanom putu konjska zaprega natovarena balama sijena lagano milila. Brkati seljak u staroj kariranoj košulji, nervozno je požurivao mršavu ragu psujući i državu i put. Svako malo zaprega je upadala u blato što je prouzrokovalo seljakovo urlanje na nemoćno živinče. Nerijetko je brka i sam silazio s kola, te čas vukao konja, a čas gurao zapregu.

-Hej, hej! Pomozite! – začuo se glas odnekud iz šipražja -Sačekajte, molim vas!

Brkati seljak se osvrtao da vidi odakle dopire taj glas. Nije mogao ništa da vidi. Zatim je čuo  neku lomljavu i pucketanje grančica. Tada se iza jednog grma pojavio golobradi muškarac unezverenog pogleda. Dotrčao je do zaprege jedva dolazeći do daha. Izgledao je kao da će svaki čas da ispusti dušu.

-Koji si ti? Šta tražiš? - upitao je brka.

-Ja…ja…ja sam se izgubio. – rekao je muškarac.

-Kako si se, bre, izgubio?

-Duga je to priča. Jel' možete da me povezete do nekog sela ili neke najbliže kuće?

-Pa, ovaj…ja vozim sijeno, znaš. I idem kući, a vidiš kakav je put, to ima da traje…iha!

-Nema veze, molim vas. Vi ste mi posljednja nada. Imate li možda telefon? Samo da se javim drugovima.

-Ne nosim telefon. – odgovorio je brka -A gdje je tvoj telefon?

-Ne radi, baterija se ispraznila.

-Šteta. – rekao je seljak i popeo se na kola

-Povezite me, molim vas. Pa ne možete ovde da me ostavite!

Seljak je sukao brkove razmišljajući. Osvrnuo se po okolini, a zatim pogledao u muškarca. Dao mu je znak glavom da se popne. Raga je s mukom povukla kola.

-Pazi na sijeno! - uzviknuo je brka kada je vidio da je njegov saputnik pokušao da se nasloni na jednu balu.

-Izvinite.

-Može da se prevrne, a ne želim da provedem noć skupljajući ga.

-Izvinite, samo sam umoran. Lutam cijeli dan, a danas se toliko toga desilo.

-Kako si se izgubio? Odkud ti uopšte ovde?

-Duga je to priča.

-E, pa, druže, dugo je i do sela.

-Jovan. Zovem se Jovan.

Dok se konjče borilo sa blatom i zapregom, Jovan je počeo svoju priču:

-Sve je počelo još jutros. Dan je osvanuo kao i svaki drugi. Dok sam se spremao da pođem na posao, razmišljao sam o planovima za vikend. Ništa specijalno, ali sam mislio da iznenadim moju djevojku s kojom živim, nekim izletom ili nečim sličnim. Razmišljao sam da možda odemo negdje na dan, dva van grada. Malo šetnje u prirodi i tome slično. Čak su i u vremenskoj prognozi najavili lijepo vrijeme. Možda čak i da roštiljamo u prirodi. Tako sam gradio planove, kad je došlo vrijeme da se krene na posao. Inače, radim kao računovođa u jednoj građevinskoj firmi.

Radno vrijeme je od osam časova, ali ja dolazim bar pola sata ranije kako bih se pripremio za radni dan. Volim da se upoznam s obavezama unaprijed kako bih znao šta me taj dan čeka. Takođe u tih pola sata popijem i kafu na miru dok nema nikog.

Kao i svaki dan, kolege su počele da dolaze par minuta do osam. Nije se dešavalo ništa neuobičajeno. Obrađivao sam predmete, zavodio fakture, sve je onako kao što to biva i svaki drugi dan. Međutim, oko devet časova pozvali su me da dođem u kancelariju kod direktora. Nije baš da sam tamo išao često, ali nije ni nešto neobično. Odem ja, dakle, u direktorovu kancelariju da vidim o čemu se radi, a tamo me čekaju direktor i Simić iz kadrovskog. Već tada mi je situacija bila sumnjiva, ali i dalje ne znam o čemu se radi. Kažu oni meni da zatvorim vrata i da sjednem.

I počnu oni naizmjenično da pričaju o nekoj svjetskoj krizi i kako se te posljedice osjećaju i kod nas, a opet, to se sve najviše odražava na građevinski sektor koji je naročito osjetljiv na takve stvari.

Dok su oni tako pričali, meni se u mozgu upalila lampica. Da neće, možda, da zatvore firmu? Ako je to slučaj, ostaću bez posla. Šta onda da radim? Imao sam stotinu pitanja, ali sam ih saslušao do kraja. Ispostavilo se da sam bio djelimično u pravu. Firmu nisu zatvorili, ali ja jesam ostao bez posla. Zbog smanjenog obima posla, morali su da otpuste dio zaposlenih, a među njima i mene.

Šok, nevjerica. To je, najblaže rečeno, stanje u kome sam se nalazio. Još su nešto žvalavili, o tome kako im je žao, jer su izuzetno zadovoljni mojim radom, ali eto, okolnosti… Pričali su još, ali ja ih više nisam čuo. Čuo sam ono što je trebalo da čujem, a to je da sam izgubio posao. Evo, još ne vjerujem. Taj…taj…šok…potpuno me je obuzeo. Bio sam u nekom neopisivom stanju. Uopšte se ne sjećam kako sam napustio kancelariju i došao do automobila. Ali, eto me u njemu.

-Pu, opet se zaglavio! - povikao je brkati seljak -'Ajde, rago, điha! Ne vrijedi, moraćemo da poguramo. Siđi i guraj kola s tvoje strane. Samo pažljivo da ne prevrneš sijeno.

Kad su kola odglavljena iz blata, dva muškarca opet su se popela na kola i zaprega je lagano krenula.

-Muke, moj druže, muke. – rekao je Jovan -Sada bih od muke zapalio, ali u onom pljusku, smočile su mi se cigarete.

Seljak je tada iz džepa izvadio jednu metalnu kutijicu koja mu je služila kao tabakera i ponudio cigaretom Jovana. Jovan je sa velikim uživanjem otpuhnuo prvi dim.

-Gdje sam ono stao? - upitao je Jovan.

-Uđeš ti u auto…

-Eh, da. Dakle, vozim se tako kući i razmišljam šta me je snašlo. Nisam ni vidio da se tako nešto sprema. Obično se zna kada firma upadne u govna, da izvinete. Ljudi pričaju o nečemu takvom, šuška se. Ali je ovo bilo kao grom iz vedra neba. S neba pa u rebra, što se kaže. Potpuno neočekivano. U jednom trenutku sam razmišljao gdje otići na izlet, a u drugom kako preživjeti, kako ne ostati gladan. I kako sad naći novi posao? Ko to danas zapošljava?

Vozeći tako kući, razmišljao sam šta da kažem svojoj djevojci. Nije to mala stvar, izgubiti posao. Treba plaćati račune. Život je skup. Ne mogu da dozvolim da me ona izdržava. Ne bi bilo pošteno. Niti bih se ja osjećao prijatno. Mislim, u redu, primiću još jednu platu, ali šta poslije toga? Posao mi je potreban odmah. Ne kažem, uskočiće i moji i njeni roditelji, ali to nije i ne može biti dugotrajno riješenje.

U svakom slučaju, prvi korak je da popričam s njom. I eto tako, ja razmišljam šta da joj kažem dok ulazim u kuću. Ništa se ne čuje, vjerovatno još spava. Voli da spava duže kada radi drugu smjenu. Ipak, odlučio sam da je probudim i da joj saopštim „novosti“. Razmišljam kako da joj to saopštim, jer čim me vidi znaće da nešto nije u redu.

Otvaram vrata spavaće sobe, ona je u krevetu gola sa nekim nepoznatim muškarcem. Dal' je moguće? Djevojka me vara! Kad me je vidjela, brzo se pokrila. Muškarac se brzo obukao, švalerski, i šmugnuo napolje.

Naravno, njena objašnjenja su bila tipična. Kako ja mnogo radim, a ona se osjeća zapostavljeno i usamljeno. I, naravno, žao joj je, jer sam ja dobar čovjek i to nisam zaslužio. Pa, naravno, da nisam zaslužio, majku mu. Ubijam se od posla da bih mogao da nam priuštim dobar život i kao nagradu zbog toga dobijem rogove. I još nekako ispada kao da je to moja krivica. Ne kažem, možda sam mogao da joj posvetim malo više pažnje, ali to definitivno nije razlog da mi ovako vrati. Uostalom, u takvim vremenima živimo. Stvari su skupe, a novca je malo.

Pitala me je da joj oprostim, da popričamo, da počnemo iz početka. Da se razumijemo, nije ona loša osoba, ali uradila je to što je uradila. Vjerovatno ću nekad i moći da joj oprostim, ali više nikada neću moći da joj vjerujem. Rekao sam joj da se iseli. Šta sam drugo mogao? Neki baksuz me je pratio od ranog jutra.

-'Ajde,'ajde! Điha! - vikao je brkati seljak na ragu, jer su se kola opet zaglavila u blatu.

Konj je njištao i rzao, noge su mu se klizale po blatu. Ipak, nekako je zapregu iščupao. Lagano klackanje se nastavilo. Sada je i brka zapalio, nudeći još jednu cigaretu Jovanu. Otpuhujući dim Jovan je nastavio priču.

-Dakle, rekao sam joj da se iseli, jer u ovom trenutku sve drugo je besmisleno. Ja sam otišao na piće u obližnji kafić. Ne znam zašto, ali ljudi potežu za pićem u teškim trenucima.

Pozvao sam najboljeg druga koji je inače programer po struci i odmah je došao. Sve sam mu ispričao. Nije mogao da vjeruje šta me je sve snašlo. Ni ja nisam mogao da vjerujem. Nije da vjerujem u sudbinu ili tome slično, ali jebeš ga, mora da mi je u nekoj pogrešnoj kući retrogradni Merkur ili tako nešto.

Da bi me spriječio da padnem u neko samosažaljenje, predložio mi je da pođem sa njim i nekim njegovim društvom s posla u šetnju planinom. Iskreno, to nikada nije bio moj vid zabave, ali on je to obožavao i time se bavio. Ti programeri su čudna sorta.

Šta mi je drugo preostalo nego da pristanem. Nisam imao ništa pametnije da radim, jer sada sam nezaposlen. A i ne bi bilo u redu da ga odbijem, ljudski me je saslušao.

Zato sam se vratio kući da se spremim. Ona nije bila tu, kao i većina njenih stvari. Nedostajali su i neki koferi i putne torbe. To kao da je bacilo još poneki kamen na moja pleća. Sve je imalo ukus neke bljutave kaše. Već sam htjeo da odustanem od tog planinarenja i samo da se sklupčam u krevetu. Ali ne bi bilo pošteno prema mom prijatelju, a i krevet je još mirisao na njih.

Do podnožja planine stigli smo u dva automobila. Bilo nas je ukupno petoro. Moj prijatelj, troje njegovih kolega i ja. Nismo, naravno išli zvaničnim, obilježenim stazama, već nekim puteljcima koje otkrili šetajući se ovuda. Nisam htjeo da se udaljavam od grupe. Nisam prepješačio ni kilometar kada sam shvatio koliko sam van forme. To je bila lagana šetnja, ali sam disao poput brzog voza. Naravno, sve više sam zaostajao za grupom.

Išli smo tako nekih sat ipo kada sam iskusio ono što se naziva zov prirode. Skrenuo sam sa staze da bih obavio malu nuždu. Kada sam završio, više nisam mogao da nađem grupu. Nisam je vidio ni čuo. Nisu ni oni mene jer upravo tada mi je zazvonio telefon. Zvao me je prijatelj da pita gdje sam.

Počeo sam da mu objašnjavam šta vidim oko sebe, a on meni da govori kako da ih nađem. I tada mi se ispraznila baterija telefona. Peh za pehom.

-Kažeš bilo vas je petoro? - upitao je brka osvrčući se.

-Da, petoro. Pokušavao sam da ih nađem, ali što sam ih više tražio, kao da sam više bivao izgubljen. U tom mom lutanju prošlo je, po mojoj procijeni, oko dobra dva, dva ipo sata. Zastao sam da se odmorim i razmislim. I baš tada je udario onaj pljusak. Prava provala oblaka. Bio sam mokar do gole kože. I sad sam. I gaće su mi mokre. Kakav je to pljusak samo bio.

-Znam. Sijeno mi je skroz pokislo. – rekao je brkati seljak.

-Koliko loše sreće može da se sruči na čovjeka u jednom danu? Još me samo grom nije pogodio. Tako mi je valjda pisano, šta li?

Čim je kiša presala, nastavio sam da tražim grupu ili bilo kakav put, pa šta se prije desi. Međutim, oko mene je bila samo šuma. Lutanje me je iscrpilo. Ogladnio sam, a jedini sendvič koji sam ponio, odavno sam pojeo. Ostalo mi je nešto malo vode. Ipak, nastavio sam dalje. Mokra odjeća na meni je bila tako neugodna. Sunce je počelo da zalazi i već sam izgubio svaku nadu da ću naći neki način da se vratim kući. Mislio sam da ću morati da prespavam u planini pod otvorenim nebom.

A onda spas! Kao najljepšu muziku čuo sam kako vičete na konja. Hvala vam što ste me povezli. Konačno malo dobre sreće.

Brkati seljak je samo slegnuo ramenima. Pun mjesec i vedra noć, učinili su da se Jovan skupi u sebe. Umor i klackanje zaprege, činili su ga pospanim i za trenutak je sklopio oči. Neravnina na putu preko koje su kola prešla, zaljuljala je cijelu zapregu i Jovan je pao na leđa oborivši nekoliko bala sijena.

Seljak je hitro zaustavio kola. Na kolima ispod bala sijena ležalo je polunago žensko tijelo. Jovan je gledao čas u tijelo, čas u seljaka ne shvatajući do kraja šta se dešava.

„Danas, ali danas baš nemaš sreće.“ je posljednje što je Jovan čuo. Odsjaj mjesečine na sječivu u brkinoj ruci je posljednje što je Jovan vidio. Bol u trbuhu koju mu nanosi oštrica noža je posljednje što je Jovan osjetio.