Sličnost

Fizička sličnost je pre desetak godina povezala dvojicu mladića. Vladimir nije mogao da veruje kada je slučajno sreo Afrima na nekakvom sastanku na fakultetu.  Još je veća bila zbunjenost prisutnih zbog tako bizarne scene.

Afrima je po odlasku sa fakulteta sretao na platou koji je delio njihova radna mesta. Umislio je da su se sretali uvek na sredini, da ne bi prepuštali veći deo tog popločanog parčeta jedan drugome. Kada mu je to jednog jutra rekao, on se pravio da je isto to mislio. Smejali su se. Rekao mu je, kao upozoravajući ga, da ne kopira njegovu nacionalnu maštu, a Afrim njemu da ne mašta nacionalno. Opet su se smejali i zakazali kafu kod Faksa. Pa im je i to bilo smešno: Faks je tamo konobar kod gazde Srbina, što niko, izgleda, nije znao. Ljudi su smatrali da je vlasnik „Slona“ Albanac, a da je Faks Srbin. Grešili su, kao i u većini prilika koje koriste za mišljenje.

– Ništa nije kao što izgleda, Šiptarčino! – pre nego su se opet nasmejali, proverio je Afrim da ga neko nije čuo od prolaznika.

– Da, Srboljube, sve je mnogo gore nego što izgleda! – odgovorio je, jer se tako namestilo, i nije se osvrtao da li je neko čuo, sagovornik  je to proverio umesto njega.

Upoznali su se bolje pre poslednjih balkanskih ratova. Jednom je jedna Hrvatica rekla da Afrim ima lepo ime. Bilo je to smešno Vladimiru  i upamtio ga je. Afrim je kasnije insistirao da putuje sa njim u Sarajevo, na nekakav sastanak, i bio je zahvalan što je prihvatio. U početku je Vladimir namerno ostavljao utisak da mu je učinio veliku uslugu, ali nije mogao da podnese njegovu zahvalnost na svakom koraku u gradu, pa je priznao da on njemu duguje i veću zahvalnost, jer mu je bio važan odlazak u Sarajevo i, da nije bilo njegovog poziva, putovao bi ionako za koji dan. Od tada su počeli da se međusobno oslovljavaju tako da nerviraju prisutne, ali kako im se rat ušetao u vidno polje, oslovljavanje je ostalo više stvar intime, znak naklonosti.  Oslojeđenost prisutnih je zapravo najviše nastupala po saznanju da nisu u srodstvu, pa čak da se radi o Srbinu i Albancu. Na vrhuncu svog neobičnog performansa govorilu su:

– Neprijatelji liče jedni na druge, mi smo fizički dokaz!

Nekoliko puta poslednjih meseci Vladimiru se učinilo da je Afrim izbegao da ga pozdravi na ulici. Bio je ubeđen da je to bilo zbog ljudi sa kojima je bio. Opsovao bi ga u sebi i takvo ponašanje shvatio kao signal da se nešto grozno sprema. Kada bi se kasnije sreli, izvinjavao se Afrim i potvrđivao da grozote slede. Onda se opet Vladimir nije ljutio, a Afrim je hteo da dokaže svoje prijateljstvo i pozvao ga da poseti njegovu porodicu.

“Moja radoznalost nema granica, a da l ii moje poverenje ima cenu, to sam u prilici da se uverim”, mislio je Vladimir  kada se našao sa  Afrimom u jednom selu pored Podujeva i pio kafu sa njegovom mnogočlanom porodicom. Pitao ih je da li je blizu Bradaš. Potvrdili su i bilo im je drago što se interesuje, pa onda još draže kada je pomenuo tamošnjeg učitelja i kada ga je pozdravio. Pri povratku, rekao je prijatelju da je propustio priliku da ga kidnapuje, ali se on nije smejao, pa mu se dosetka učinila glupom.

Dok su pili zakazanu kafu u „Slonu“, Faks im se pridružio. Afrima nije poznavao i pošto je shvatio da je  Albanac, predstavio mu se kao sunarodnik, upozorio ga da ne zna maternji kako bi trebalo i onda izneo svoje razmišljanje na srpskom koji je imao prigušeni sarajevski upliv:

– Boli vas! Jebite se vas dvojica, vama je svejedno kako će se ovo sranje završiti!

Pomislili su da previše idealizuje njihovo prijateljstvo, da računa da će jedan drugog spasavati u zavisnosti od ishoda, ali Faks je govorio o sebi:

– Ako pobede ovi iz Drenice, tebi svejedno, ti si ovde i niko ti ništa neće – rekao je Afrimu, a onda se obratio Vladimiru: –  Ti ćeš u Srbiju, zabole te! Ionako svi Srbi maštaju da odu u Beograd. Ako pobedite, onda si ovde i bićeš pobednik! A šta ću ja, sunce vam ratničko?

– Pa ti si Albanac ako oni pobede, a ako Srbi pobede, onda budi Srbin, ionako govoriš srpski bolje no većina... – Vladimiru se činilo da je to valjani savet.

– Ma da! Kao da mi nećete odmah jebati mater! Kao i ovi iz Drenice! Prvo će mene! Objasni ti njima da sam Albanac koji ne govori albanski...

– Šta ćeš onda da radiš? – interesovao se Afrim.

– Jebi ti mene ako već sutra neću u Sarajevo... A jedva sam onda pobegao otuda...

Izostala je uteha, ostalo je samo tama iz Faksovih reči.

Posle nekoliko minuta Faks je doneo flašu i tri čaše i doviknuo iznenađenom gazdi da daje otkaz. Afrim je popio čašu viskija, poželeo sve najbolje Faksu, Vladimira  je potapšao po ramenu i ode.

I ode tim tapšanjem Afrim iz Vladimirovog života. U saopštenju policije nije sutradan pomenuto njegovo ime, samo ime komandanta operativne zone „Dukađin“, koji je „likvidiran u akciji na Sunačanom bregu sa još trojicom uniformisanih pripadnika bande i jednim licem u civilu“. U drugom saopštenju, dva dana kasnije, pomenut je Vladimir: “... u mučkom napadu iz zasede na civilno vozilo stradao je profesor biologije...”

Sva sličnost između Vladimira i Afrima izgubila je svaki smisao.

 Zoran S. Nikolić​