Slojevi prašine

...  ...

želeo bih  da napišem nešto, pismo, suviše je malo, nešto više, ne mogu, teško mi je da olovku pokrenem, baš kao što mi teško i da pišem u prvom licu. Teško mi je kada nemam mogućnost da se sakrivam iza stvarnih ljudi i izmišljenih događaja, ili obrnuto, sasvim je svejedno.

Kažu da prisustvo uznemiri onog drugog sagovornika koji posmatra oči, pokrete, nije istina... Nevidljivo prisustvo, teško je, preteško breme. Slobodan si lažno, a istinito gledajući, pred padom si sujete u zamci.

...............................................................................................

Ne znam, koliko je dana prošlo od  trenutka, kada sam izmislio razlog da ustanem, da ne nastavim pismo, otišao po cigarete, pa se ipak vratio...obilazio oko stola, krajičkom oka posmatrao papir, bežao iz ugla u ugao moje neslobode, plakao, smejao se, pravdao...i...

Priznajem, na korak sam da se predam. Slutiš ti, poznaješ razlog moje gordosti. Sve želim da ti priznam, da sam niko, ništa, najgori od  svih koji su hodali, udisali vazduh, najgori sam od svih koji su uživali u Suncu i svim lepotama, baš ja, nezasluženo... Teško mi je, na svaku moju pomisao da pljunem sebi u lice, ti nežnije obrišeš otrov, najteže mi je što nećeš da mi saopštiš da sam gad, što me ne osudiš i po kratkom postupku pošalješ pred stroj. Boli me, boli me tvoj osmeh ...

.................................................................................................

Rešio sam da ti sve ove noći kažem, ne smem to kao čovek, već kao kukavica, brišem slojeve prašine gde su izbledela slova, gde se jasno ne nazire moj... Rešio sam da ove noći, pre nego što..., ....