Stranac iz stana br. 33 (IV dio)

Samo je Senka mogla da zna količinu straha koji se nakupio u njenim uzdrhtalim grudima. Samo je Senka mogla da razumije sopstvene sumnje i samo je njoj moglo biti jasno odakle joj takve pomisli zbog novog stanara.

Dok je Keri mahnito otljučavala ulazna vrata svoga stana, žureći da se što prije počne spremati, na njenom licu razvukao se iskren osmjeh, pun nekakve neiskazane radosti. Odakle takva sreća, odakle takav djetinji polet, to ni sama Keri nije znala. Obavila je kućne poslove, pospremila cijeli stan, iako nije bilo potrebe za tim. Negdje oko devetnaest časova, pogledala je na sat i shvatila da će zakasniti ako se odmah ne bude spremila, što je i učinila.

Senki je zazvonio telefon. Digla je slušalicu tek nakon što je zvono tri puta odzvonilo do kraja.

- Halo?

- Jesi li spremna, Senka?

- Keri, jesi li to ti?

- Ne, nego moj otac kog ni ne poznajem. Pitam, jesi li spremna, Senka?

- Jesam, jesam. Ali meni se stvarno ne ide. Plašim se, razumiješ.

- Razumijem, Senka, ali ne možeš čitav život tako. Dolazim.

- Znam, ali... – Keri je prekinula vezu.

Neobuzdan strah u Senkinim grudima se samo gomilao, a trenutak istine se sve više primicao. Ko je stranac iz stana broj trideset i tri, pitanje zbog koga Senka ne spava noćima, ubrzo će saznati odgovor.

Keri je utrčala u Senkin stan, kao kad čovjek od jakog pljuska pobjegne u najbliži haustor.

- Hajde!! – povikala je Keri – Zakasnićemo. Jesi li spremila neki poklon?

- Ma jesam, spremila sam sve. Ali ja tamo ne smijem da idem. Ne smijem, shvati.

- Senka! Izluđuješ me s tim. Prestani!!!

- Ali, moraš me razumjeti. Kao mala sam preživjela masakr prvog komšije. I šta sad, treba da me iskasapi neki, kako je rekao da se zove, Vladislav Tešman? Kakvo je to ime?

- Ime mu je sasvim normalno, malo neobično, priznajem, kao i on sam što je malo neobičan, ali to ne znači da je on neki ubica poput tvog komšije  – odgovorila je Keri. Vidi, Senka, ne znam kako je doživjeti to što si ti doživjela. Ja sam odrasla s majkom, oca ne poznajem, ništa o njemu ne znam, a brata se samo malo sjećam, nestao je, pričala sam ti to sve. Prema tome, znaj da i ja imam svojih trauma iz djetinjstva. Znaj da i ja nosim sa sobom neke strahove, ali sam naučila da živim s njima, da ih podnosim, da ih savladam kad treba, da ih potisnem. Tako moraš i ti. Moraš, Senka.

- Misliš da bih ja to mogla, tako, tako kao ti?

- Da, mislim da bi mogla draga moja. Mogla bi sigurno. Vjerujem u to.

- Onda, da probam. Pa šta bude.

- Najzad. Hvala ti Gospode – Keri je osjetila olakšanje kao da je skinula težak teret s ramena  – Dobro, hajdemo sad kod Tešmana, zakasnićemo.

- Pružajući korak po korak, Senka je skupljala hrabrosti da se, prije svega, suoči sa svojim strahovima koje vuče iz prošlosti, ali i da se suoči sa svim svojim sumnjama, strepnjama i strahovima koje je stekla pitajući se ko je novi stanar, ko je stranac iz stana broj trideset i tri.

Pred glomaznim, starim, tamnosmeđim vratima stana broj trideset i tri, pod slabim svjetlom sijalice, u hladnom hodniku dopola tamnozelenih zidova, a od pola prema plafonu, prljavo bijelih, u čijim su se ćoškovima i po ivicama nakupilo paučine i prljavštine, stajale su Senka i Keri. Otkucaji Senkinog srca, otkucaji njenog velikog, nezamislivog straha, taj impuls koji je prožimao cijelo njeno tijelo, osjećao se i čuo i do Keri, a čini se da se taj strah, da su se ti otkucaji i impulsi odbijali o zidove u hodniku i da su kao tihi eho odzvanjali u studenom prostoru i vraćali se do njihovih ušiju.

- Bože, koliko ti srce lupa. Smiri se već jednom, biće sve u redu – rekla je Keri, držeći desnu ruku u vazduhu, spremna da ispruži prst i pozvoni.

- Čekaj! – reče Senka – Molim te, hajde da se vratimo.

- Keri ju je samo hladno i ne spuštajući ruku pogledala pravo u oči, zastala za trenutak, a onda, i dalje je gledajući Senku pravo u oči, pozvonila na vrata stana Vladislava Tešmana.

Nekoliko trenutaka kasnije, vrata su se otvorila.

- Izvolite, uđite.

- Dobro veče, gospodine Tešman – rekla je Keri.

- Dobro veče. Dobro mi došle – odgovorio je Vladislav Tešman.

Predrag Kisić