Surovost

Dvojica muškarca danima su se mimoilazila, uvek drugim ulicama, sedeći u drugim lokalima, sa samo jednom mišlju - osvetiti se.

Igor je potpuno opušteno, iz dana u dan, pravio potez unapred, dovodeći do ludila svog protivnika, koji ga je na štakama uzaludno tražio da rasprave jedan slučaj, slučaj važan, životno značajan.
Naš prvi junak sedeo je zavaljen u stolici kafea "Pauk", izvlačeći dim za dimom marihuane, bivajući opušteniji, kao da je lebdeo i sanjao najlepši san... S vremena na vreme uputio bi izazovan pogled konobarici za šankom, koja nije skrivala trnce koji su joj telo izluđivali. Bili su sami i napolju je lila kiša, baš savršeno za dvoje novopečenih ljubavnika koje niko neće uznemiravati.
Pokušavala je da sazna neki maleni detalj o Igoru, ali bi se svako njeno pitanje odbijalo o zid osmeha. Gutajući ga pogledom, prisećala se svakog detalja burnih prethodnih noći, osećala je da su radost i strast zakucale nanovo na njena
vrata, da nije bilo uzalud čekati godine u praznom životu, koji je stvarao bore, bol, tugu...
Odjednom se njeno lice ukoči, kao hipnotisana stajala je za šankom, zaleđena od prizora koji je videla. Čovek sa štakama besno, ali nesigurno, spuštao se niz stepenice, ne obazirući se na njeno nemušto mucanje, idući pravo ka Igoru koji je smireno sedeo, nepomičnog i hladnog lica..."Ti si tajjjjj...", poče drekom da se obraća Igoru, "Ti si taj koji me danima pravi budalom,koji...", zastade i pade na sto, pokušavajući da se pridigne. Osećao se poniženo i bedno, ni nalik na ono kako je zamišljao konačan obračun. Da poniženje bude veće, Igor ga čvrsto uhvati za mišice i smesti ga u stolicu, uz njegovo opiranje većem poniženju.
"Ti, kučko, da reč nisi rekla, reč jedinu!", viknu na konobaricu koja je, u stvari, bila njegova žena, za koju je slutio sve i svašta, posebno od kada mu se dogodila nesreća i više nije bio onaj kao nekada.
Nekoliko minuta trajala je neprijatna tišina. Čak se i Igor uozbiljio, da sve ne izgleda kao potpuno ponižavanje. Čovek sa štakama podiže glavu, sa bolnim izrazom lica, kao da moli, upita ga: "Zašto meni? Zašto mi činiš pakosti, zar ne vidiš da sam... zar ne vidiš kako izgledam?"
Igor je ćutke gledao čas u njega, čas u nju, u glavi su mu se vrtele razne misli - da li da uradi ono što je godinama želeo, ili da samo ustane i ode.
"Molim te, idi", tiho mu se obrati već dovoljno poniženi čovek. "Molim te, idi, molim te..."
Tada je nastao tajac, anđeo i demon su se borili u glavi Igora M, da li da dotuče sve oko sebe sa samo izgovorene tri rečenice, ili da osvetu baci u vatru da izgori, kao i sva njegova mržnja. Čovek sa štakama mu nije bio kriv, on je samo uništen čovek poput njega, jedina razlika su štake, neke druge štake, on nosi neke nevidljive zavoje koji pokrivaju rane... Pred licem mu se pojavi lik deteta, devojčice kao anđeo lepe, rukama kao za molitvu gledala ga je, nazirale su se suze...
"Prijatelju, ne znam šta sam ti loše učinio", pogleda čoveka sa štakama. "Sedim ovde, pijem svoje piće i za koji sat putujem, mora da si me pomešao sa nekim."
Na to se brecnu žena za šankom, kao grom iz vedra neba delovale su reči, neke druge reči je zapamtila na jastuku hotelske sobe. Ne, to nije istina što on govori - pomislila je.
Igor ustade, pruži ruku svom sagovorniku: "Svako dobro ti želim". Ne podižući glavu, čovek sa štakama klimnu glavom, čvrsto mu stežući ruku u znak zahvalnosti.
Ležerno je prišao šanku, pružajući novčanicu da plati dok ga je ona posmatrala, pokazujući licem da je šokirana, izigrana, ali ništa nije izgovarala.
"Zovem se Igor Mihajlović, zaboravio sam da ti se predstavim. Doviđenja."
Ona, bleda kao krpa, gledala je u svoga muža koji je pognute glave ćutao, bez moći govora,bleda, a u ušima joj je odzvanjala poslednja rečenica, bivala je sve jača Jača, jačaaaaaaa…