Sutra

Sedam dana nije ništa, senka paučine, ni sedam godina ovakvog leškarenja i zujanja po internetu ne bi mu bilo doboljno da zaboravi na  nepravdu koju je doživeo od kolega.  Batine sam im oprostio, nepravdu ne!

Samo što je to pomislio, Marija je utrčala u stan. Pogledao je na sat, i uhvatio se za glavu. Nije mogao čudom da se načudi da je već prošlo pet, a on čitav dan nije napisao ni retka. Marija je još sa vrata počela da sikće, što joj inače nije bio običaj.

– Govna su to, i to ona najveća!...

Ušla je u dnevnu sobu i bacila tašnu na trosed. Roberto ju je gledao preneraženo, ustao i prišao da je zagrli.   

– Pričaj, ljubavi, šta se desilo?

– Svašta! – odmakla se od Roberta i uzdahnula duboko.

– Imali smo danas posetu. I to kakvu! Moguli poslali svog emisara, advokata Cicvaru, hoćei da sklopimo primirje, i uto ime šalju nam ponudu koja se ne odbija. Nisu se, reče on, njegovi nalogodavci primili na mamac, iz pouzdanih izvora znaju kako sam se ja onomad samo šalila da neću više da im skačem po džigericama. Spremni su da nam plate reklame po dvadesetostruko višoj ceni i to za dve godine unapred, ali pod jednim uslovom, a to je da odustanemo od emitovanja „Tastera“. I da ja avanzujem na mesto urednika kulturnog ili zabavnog programa, a može i jednog i drugog, ako mi se tako sviđa, a može i sportskog, ako hoću, a mogu i da pređem da radim kod njih, samo da kažemo koliko će taj transfer da ih košta. Ako pristanemo, biće među nama zakopane ratne sekire. Ako ne, možemo da se pozdravomo sa našim ekonomsko-propagandnim programom, nećemo imati mira od poreske i ostalih inspekcije, sve dok ne stavimo ključ u bravu.  

– Divno! – reče Roberto.

– Šta je tu divno, majke ti?

– Sve! Sve je divno! Imaš temu za novi serijal. Doneli su ti je takoreći na tacni. Sad ih imaš u rukama i možeš da im radiš šta hoćeš. A meni ćeš da prepustiš Nojeve barke...

– Kakve, bre, „Nojeve barke“?

– Kako kakve Nojeve barke? Pa one, znaš već, Nojeve barke. Već smo pričali o tome...

– Mi pričali o „Nojevim barkama“?!.. Jesi li ti onomad dobio po glavi ili po guzici?

– Mislim na one Darijeve sefove za spas naše kulture. Svi ih već uveliko zovu „Nojeve barke“, čudi me kako to već nisi registrovala?

– Ah, da. Zaboravila sam. Mene zanima samo tender.

– Eto vidiš. Zato ja i kažem da svako treba da se drži svoje priče. Ja ću da se bavim Nojevim barkama, a ti se bavi mogulima i emirima.

– Ne da si me utešio, svaka ti čast.

– Mogu ja i bolje...

– Daj ćuti, molim te. Odoh ja da se osvežim, a ti pristavi kafu...

– I? Šta je dalje bilo? Šta ste im odgovorili? – upitao ju je Roberto nešto kasnije, pošto se vratila u bade-mantilu boje cimeta i uzela svoju šoljicu.

Sela je u fotelju preko puta njega i prekrstila noge.

– Šta je bilo? Ništa nije bilo. Direktor ga je ljubazno zamolio da nam tu ponudu dostave napismeno i ispratio ga do vrata. A potom je sazvao kolegijum i pustio nam snimak njihovog razgovora.

– Lepo ti ja kažem da ih sad imaš u šaci.

– Ćuti, molim te.

* * *

Već koliko sutradan brujali su mediji kako su Nojeve barke efikasnom logističkom akcijom dopremljene u svejednu knjižaru u prestonici. Već sijaju svaka na svom počasnom mestu, čekajući da budu upotrebljene. No najpre treba odlučiti koja će remek-dela biti smeštena u njihovu utrobu, na sigurno. 

Ha-ha, upamet se kolege pisci, odbrojavanje je počelo: ko pre Nojevoj barci, pokolenje njemu! – smejao se Roberto, pohitavši da se na licu mesta uveri da li je istina to što pišu novine.

Kada je posle dva sata usiljenog hoda obigrao desetak knjižara u centru grada, tek onda mu je srce bilo na mestu; njegova brižljivo planirana „operacija“ uskoro bi mogla da počne.

Sačekao je Mariju da se vrati sa posla, da sa njom podeli prvo uzbuđenje.

– Mila moja, ovo je veliki dan za moju spisateljsku karijeru. Verovatno već znaš da su Nojeve barke stigle u knjižare, a to znači da i ja uskoro krećem u svoju misiju.

Dobro ga je osmotrila.

– Mili, moraću da te razočaram. Svi koji su upetljani u tu svinjariju sa nabavkom Nojevih barki završiće u bajboku.

– Šališ se? – Robeto se upiljio u nju, razrogačenih očiju.

– Ne, uopšte se ne šalim. Imamo dokaze protiv trojice ministara i jednog mogula, i to neoborive.

– Briga me za mogule i emire, mene samo Nojeve barke interesuju.

– Drži se ti, mili, podalje od toga, ja ti opet kažem. Oteto je prokleto.

– Videćeš, srce, biće to práva priča.

– Sumnjam. Kad pukne bruka, pa te tvoje Nojeve barke budu uprljane korupcijom, pričaće se samo o lopovluku. Bojim se da gubiš vreme uludo. Ali, ako si tako odlučio, neka ti bude. 

– Srce si, mila! Srce si! – Roberto ju je snažno privukao sebi i zagrlio je.

– Hajde reci, kako mogu da ti pomognem?... – coknula ga je u nos.

– Znaš ti kako – uzvratio je Roberto.

– Znam – nasmejala se – ali danas sigurno ne. Možda sutra.

Odlomak iz romana „Noejeva barka“