Tajni život Dušanke Cvejić (prvi deo)

Dušanku sam zaista upoznala tek kada je umrla. Živela je u stanu broj jedan, u prizemlju naše zgrade i veći deo dana provodila na prozoru koji gleda na ulicu. Imali smo utisak da je prozor poprimio konture gornjeg dela njenog tela i da nas njene oči prate dok ulazimo ili izlazimo iz zgrade i kad nije bila tu.

Dva puta godišnje je odlazila u Vrnjačku Banju na po 15 dana i tada nam je svima nedostajala. Dušanka je znala sve o svakom od pedesetak stanara naše zgrade. Mi o njoj nismo znali bog zna šta. Uglavnom  samo nekoliko nebitnih sitnica. Bila je udovica nekog pukovnika koji je odavno preminuo. Imala je vikendicu na Avali koju je iznajmljivala jednoj izbegličkoj porodici. Živela je sama, ako ne računamo velikog sivog mačka, Arčija, koji je svakog februara nervirao celu zgradu svojim glasnim mjaukanjem. On nas je i upozorio da se nešto čudno dešava. Kada je Dušanka pala u kupatilu i polomila kuk, ostavši pri tom bez svesti, on je toliko grebao po vratima i cvileo, da smo odmah posumnjali da se nešto loše desilo. 

Njena ćerka je stigla dan posle Dušankine smrti. Plava, neugledne spoljašnosti, pomalo vojničkog držanja, za dva dana je obavila sve. Sahranila majku, razdelila nešto njene garderobe i pokućstva  zainteresovanima iz ulaza, poklonila mi mačka Arčija kojeg su moje devojčice već usvojile, našla agenciju za nekretnine i stavila  stan na prodaju.  Naravno, formalnosti oko nasledstva su tek trebale da se završe, zato me je angažovala kao svog advokata, ostavila punomoćje, spakovala kofer i vratila se u Sidnej. Na odlasku, dala mi je ključeve i rekla:"Majka Vas je po dobru pominjala, zato putujem potpuno mirna. Znam da ćete obaviti savesno i pošteno sve što smo se dogovorile."

Bila sam zatečena ovim rečima. Dušanku sam sasvim površno poznavala, nikada nismo razmenile više od par  kurtoaznih rečenica, iako smo živele stan do stana. U stvari, ona ni sa kim iz zgrade nije bila naročito bliska, samo je umela da posmatra i sluša ljude. Moje devojčice i mene je posebno uvažavala zbog  angažovanja oko Arčija. Pre par godina se razboleo i moje ćerke su joj preporučile veterinara, koji je bio otac njihovog druga iz razreda. Od tada je prema njima bila posebno blagonaklona i  redovno ih darovala slatkišima o praznicima.  

Pristala sam da spakujem i doniram knjige iz njene zaostavštine, osnovnoj školi u našem kvartu, kao i da pregledam i sredim mnogobrojne papire, dokumente i pisma, za koje Ana nije imala vremena. Već prvog dana u tom poslu doživela sam nekoliko iznenađenja. Dušanka Cvejić je imala posve neobičan životni put, o kojem bi se i roman mogao napisati.